ИЗЛОЖБА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ И КУЋЕ ЛЕГАТА У УМЕТНИЧКОЈ ГАЛЕРИЈИ „НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ“
Ретроспективна изложба ,,Олга Јеврић – композиција и структура“, приређена прошле године поводом обележавања стогодишњице рођења истакнуте југословенске и српске вајарке, прве жене академик, а скулптора и легатора, у организацији Српске академије наука и уметности, Куће легата и Уметничке галерије „Надежда Петровић”, у нешто мањем обиму, отворена је у чачанској Галерији у суботу, 3. јуна, и биће постављена до 25. овог месеца.
Аутори и кустоси изложбе су Жаклина Марковић (Српска академија наука и уметности) и Дејан Вучетић (Кућа легата), а кустос изложбе у Чачку је Јулка Маринковић (Уметничка галерија „Надежда Петровић”). Изложбу је отворио Мрђан Бајић, дописни члан САНУ, а обратили су се кустос изложбе Дејан Вучетић и Бранко Ћаловић, директор Уметничке галерије „Надежда Петровић”.
На изложби је представљено око 70 одабраних радова из два легата уметнице која су поклоњена Српској академији наука и уметности и Кући легата у Београду. Стваралаштво Олге Јеврић које је трајало више од пет деценија, представљено је делима у препознатљивим апстрактним формама, насталим од 1948. до 2001. године, која су Олгу Јеврић уврстила у ред најзначајнијих југословенских, као и европских скулпторки друге половине 20. века. Одабрани експонати обухватају све значајне циклусе и појединачне радове – од Предлога за споменике (1951-1965), који су први смели искорак националне скулптуре изван фигурације ка апстракцији, до последњих радова у којима су главна преокупација ауторке тактилна својства материјала.
ЕКСКЛУЗИВНОСТ, ПРИПРЕМЕ ЗА ПРВО ЈАВНО ИЗВОЂЕЊЕ
Ексклузивност изложби даје чињеница да се приређује у време завршних радова на првом јавном извођењу њене монументалне скулптуре, које се дешава управо у Чачку, рекао је директор чачанске Галерије Бранко Ћаловић, подсетивши да је пројекат извођења скулптуре осмишљен још 2009. године уз одобрење и искрену радост Олге Јеврић.
– Аутор и иницијатор пројекта, историчар уметности Љубиша Симовић, кустос у краљевачком Музеју и тадашња директорка Уметничке галерије „Надежда Петровић“, историчарка уметности Милица Петронијевић, одабрали су заједно са уметницом скулптуру „Распон у тензији“ из 1996. године, којој је тада у називу додата одредница – Чачак. По изричитој жељи уметнице, посао израде скулптуре поверен је вајару Зорану Кузмановићу, уз уметнички и стручни надзор вајара Косте Богдановића и кустоса Љубише Симовића. Међутим, пројекат тада није довршен и поред озбиљних припрема и започетих послова, па је „коб“ неизвођења скулптура Олге Јеврић наставила да траје и после њене смрти. Непуну деценију касније и у измењеним околностима када ни Јеврићева ни Богдановић нису више међу нама, наставило се са реализацијом пројекта који је од изузетног значаја за српску културу. У том смислу, извођење скулптуре „Распон у тензији (Чачак)“ у години када је Чачак „Национална престоница културе“ и када се обележава 150 година од рођења Надежде Петровић, права је прилика да се на достојан начин одужимо Олги Јеврић, исто тако великој уметници и академику, а да српска уметност скулптуре добије можда и најзначајније монументално дело у својој антологији, имајући у виду да је на листи неизведених споменичких дела Олге Јеврић био и град Чачак, где је она 1952. године учестовала по позиву на конкурсу за споменик палим борцима. Покровитељи пројекта су Министарство културе Републике Србије и Град Чачак – истакао је директор Ћаловић.
МРЂАН БАЈИЋ: АПСОЛУТНО УВАЖАВАЊЕ ОД СТРУКЕ
Отварајући изложбу, Мрђан Бајић је констатовао да нам је вољом интелекта и труда Олга Јеврић оставила читав један универзум који нам говорећи о својој епохи и даље говори о нашој. Стварала је уз бирану музику чим би ушла у атеље уз свој имагинарни музеј који је чинила колекција скупљених разгледница из великих музеја, градова и са локалитета, као њено мало благо у ћошку, говорио је Бајић, напомињући да јој је та колекција, нажалост, украдена и да је за њом увек жалила.
– Из таквог посвећеног простора, скромног, редукованог и одлучног, обликовано бритком и јаком мишљу, долазе и ове целине њеног опуса поклоњене Легату САНУ и Кући легата да о њима брину и показују их, што ове институције вредно и раде. О Олги Јеврић, такође, често говоримо, сасвим са разлогом, као и о недовољно препознатој и широко признатој у нашој заједници. О сасвим трагичном одсуству њених радова у јавном простору. Ипак, другачије сагледано Олга Јеврић имала је нешто друго што се не стиче листингом референци и километражом споменика: њен опус има несумњиво и недодирљиво место апсолутног и потпуног уважавања у професионалним круговима колега и стручњака – били они енформелисти или концептуалисти. Били они из осамдесетих или деведесетих. Били они из региона или из света. Овај опус ретко је надарен да надилази поделе. Данас много боље разумемо и колико је тек у ударничком мушком свету Југославије шездесетих и седамдесетих година, било тешко радом изборити присуство жене маестралог вајарског опуса. Тада је Олга Јеврић, у нашој средини, отварала пут апстрактном мишљењу у скулптури. Била је прва жена чији је рад представљен у павиљону Југославије на Венецијанском бијеналу, 1958. године, и то тако колосално, али и прва жена вајар, која је у историји САНУ постала њен члан. Њено дело уписало се дакле, ипак од самих почетака њеног рада, као један од најистакнутијих сегмената српске, југословенске и европске ликовне баштине. И трајало је целог њеног живота, а пошто је она по сопстевном исказу говорила ,,у име жртава, а не у име победника“ – ништа јој за то баш није ишло на руку, осим интезитета њеног стваралаштва.“
ПРЕКРЕТНИЦА…
Дејан Вучетић, чије је кустоско вођење кроз изложбу приређено након отварања, указује да је изложба фокусирана на њене скулптуралне мисли формиране од краја четрдесетих година, а коју обликује љубав према скулптури и музици. Слика о њеном раду може се сагледати од њених раних радова које чине портрети, фигурације, предлози за споменике, али и комплементарних, агресивних форми, простора у станишту, кретања, низова, укрштања…
– Изложба из 1957. године у галерији УЛУС је представила прекретницу у српској и југословенској скулптури, јер је тада на један врло смео и храбар начин Олга Јеврић ступила са апстрактном формом уносећи новину, не само у облику и форми, већ и у материјалу – фериоксиду. То је одредило три елемента који карактеришу њену скулптуру: маса, гвоздене шипке и сам простор – истакао је Дејан Вучетић.
Током трајања изложбе биће приказано и неколико документарних филмова, уз дигиталну презентацију уметничких фотографија које је уметница стварала годинама и ротацију скулптура малог формата из Легата Олге Јеврић у САНУ.
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
Фото: БусПлус Продукција
ЈЕДИНА ЖЕНА ВАЈАР, РЕДОВНИ ЧЛАН САНУ
Олга Јеврић је рођена у Београду, где је завршила одсек за клавир Музичке академије 1946, а затим и вајарски одсек Академије ликовних уметности 1948. године. Излаже на 29. Бијеналу у Венецији 1958, када њено дело бива препознато и истакнуто од стране значајних европских ликовних критичара. За дописног члана САНУ изабрана је 1974. године, а 1983. постаје прва и једина жена вајар редовни члан САНУ. Активна је у Одељењу ликовне и музичке уметности, постаје председник Одбора за „Речник појмова из области ликовних уметности“ и учествује у припреми „Ликовне енциклопедије” Лексикографског завода Југославије и „Мале енциклопедије“ Просвете као члан редакције.
Опус Олге Јеврић спада у врхунске домете наше и европске модерне уметности друге половине 20. века. Њене визионарске скулптуре су новим материјалима, апстрактном формом и специфичним ликовним језиком трасирале ново поглавље југословенске скулптуре, истовремено остајући јединствена појава на нашем поднебљу. Збирка коју је уметница завештала Српској академији наука и уметности добила је 2015. године статус културног добра од националног значаја, док бројна инострана излагања и сврставање њених скулптура у значајне светске уметничке колекције, попут Музеја Израела у Јерусалиму, Националне галерије у Берлину и Тејт Модерн (Tate Modern) у Лондону, потврђују да дело Олге Јеврић превазилази националне оквире.
.
