СКУПИЛА МИЦА РАСУТЕ БИСЕРЕ
– Ја сам срећна жена са својом децом, али волим све вас. Желим да будете сложни у свакој прилици. Када вам је тешко, или сте радосни, позовите некога од наших, бар на кафу. Нико вам се неће боље обрадовати него наша крв! – поручила је родбини најстарија Мица Марковић.
Мајка, бака, прабака, тетка, учитељица у пензији. Најстарији се најпре сете да окупе фамилију, не само у тешким или лепом тренуцима.
Тако је и Мица решила да их све зовне на једно поподневно дружење и разговор. Дошло их је више од 50. Толико је и Милунових потомака. Имао је шесторо деце, а данас је једино Мица жива.
Милун Капларевић (1894 – 1941) из Кукића женио се два пута. Са првом Милунком имао је двоје деце. Она је умрла на порођају. Касније се оженио Миленом, која је родила четворо деце. Сви су рођени између два светска рата.
Али, прича о потомцима почиње много раније. Посебно је остао упечатљив његов повратак са Солунског фронта. Учитељица Мица је о томе написала и причу „Повратак ратника“, коју је на фамилијарном скупу прочитао њен унук Никола. Сложила се родбина да чује колико су Милунови родитељи Јован и Милка жељно ишчекивали његов повратак из рата.
– Једног јутра прочу се вест да се вратио Секула, комшија и побратим Јовановог и Милкиног сина, јединца. Јадни старци изгубише и задњу наду. Нема нам Милуна, да је жив, он би заједно са Секулом дошао. Скамени се њихово јадно срце… – подсетио је Никола на причу баке Мице. Можда почетак наговештава тугу, али је крај срећан.
Јован и Милка сазнају од Секуле да се на њиховој кући неће завиорити црни барјак. Њихов Милун је остао у Баљевцу код породице Џамић и доћи ће кући, када се опорави. Наравно, родитељи су се спремили, узели волујска кола и кренули по свог јединца… Кумство Џамића и Капларевића сачувано је и данас. Милун је умро почетком Другог светског рата, али је оставио наследнике. Имао је још двоје деце која су умрла у детињству и младости.
Причу коју је чула од старијих, Мица је забележила у једној од својих књига („Баш је стварно тако боло“). Одавно објављује поезију и кратку прозу, већи део стваралаштва је посветила ђацима, али и својим коренима. Свесна је да су људи као биљке, неопходно је чувати их и неговати, а раздвојеност не пружа ту могућност. Зато је решила да их поново састави на једном месту. Окупили су се у једном ресторану, близу Кукића из којих су сви потекли. Дошли су из Београда, Горњег Милановца, Чачка, иностранства.
– Није дошло њих неколико, али су били озбиљно спречени. Постао је овај живот тако брз, чак се и најрођенији ретко виђају. Не мора да буде тако. Ми, најближи, требало би једни другима да се нађемо у свакој прилици – напомиње Мица Марковић.
Потомци Милуна Капларевића још увек поштују реч најстаријих. Зато, али и због жеље да виде најближе нису пропустили фамилијарно окупљање. Саслушали су још једну Мицину причу – „Мраља“ (говори о томе како је постала учитељица), коју је прочитала њена унука Милена, Николина сестра. Обратила им се тетка, бака, мајка.
– Никада нисам имала трему. Нисам ни писала предавања за ђаке и родитеље, увек сам им говорила из главе, али… Овога пута сам била баш узбуђена! Поручила сам им да их све волим. Све потомке нас шесторо браћа и сестара. Желела сам да их окупим и кажем им и да сам поносна на све њих што су дошли на родбински скуп и понели добро распожење, навела је Мица:
– Волим и своју покојну браћу и сестре, снаје, зетове, братанце, сестриће… Срећна сам што сте сви овде, чуваћу успомену на овај скуп и понећу је, да једног дана кажем мом Раћу какву сам породицу оставила.
Раћо, др Радул Марковић је покојни супруг учитељице Мице. Имају две ћерке, Славицу и Горицу. Славица је очни лекар и са породицим, супругом Зораном, сином Душаном живи у Норвешкој. Има и ћерку Александру, која је удата, мајка је двоје деце. Горица и Горан су Николини и Миленини родитељи. Обоје су доктори, она медицине, он геологије.
Окупљала је Мица и раније децу својих браћа и сестара. Састали су се 2011. Сада их је више и решили су да не прође 12 година до поновног сусрета.
– Можемо мало да застанемо. Окренемо се једни другима. Корона нас је начисто отуђила, пропадају породица, фамилија. Не мора да буде тако, него да чувамо ”крв!” Требало би да помогнемо једни другима – изнова подсећа осамдесетшестогодишња учитељица.
Све што је причала ђацима о слоги и међусобном поврењу, потврдила је на сопственом примеру. Учитељица се после пензионисања преселила у Београд, али редовно долази у Чачак, пошто на Јелици има кућу. Не ретко, у њеном дворишту се окупљају некадашњи ђаци основних школа ”Милица Павловић” и ”Владислав Петковић Дис” у којима је предавала. Долазе са својим породицама, о свему причају са својом учитељицом, сви су они њени ”Бисери у трави”, како се зове и књига коју је написала. И колико је још око нас бисера и ваљало би сачувати их. Скупи су и сваки је уникат, а наши старији посебно благо би требало чувати што дуже.
МИЛУНОВА ПОРОДИЦА: Миљојка и Радојка је добио у браку са Милунком, а са Миленом Емилију, Братислава, Мирослава и Мицу.
