ОГЊЕН НИКОЛИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ МАШИНСКО-САОБРАЋАЈНЕ ШКОЛЕ
Огњен Николић је наш познати атлетичар. Поред тога, он је ђак генерације Машинско-саобраћајне школе, а био је и вуковац у ОШ ,,Милица Павловић“, где је учио првих осам година. Још као дете показивао је интересовање за аутомобиле, као и за електронику и машинство и већ тада је, каже, знао да ће уписати неку струковну школу.
Међутим, у основној школи, присећа се Огњен, сви професори су сматрали да ће наставити школовање у Гимназију и нико од њих није подржавао његову одлуку да упише Машинско-саобраћајну:
-Без обзира на негодовање професора, имао сам пуну подршку мајке, сестара и целе породице и ипак сам уписао школу и смер који сам желео и ниједног тренутка нисам зажалио. Уписао сам Машинско-саобраћајну школу, смер техничар мехатронике, одељење 4М7, на челу са разредном Мирјаном Ђукић Благојевић, професором српског језика и књижевности.
ПОВРЕДА ЗБОГ КОЈЕ ЈОШ УВЕК НЕ МОЖЕ ДА ТРЕНИРА
Првог дана средње школе, као и свима, све му је било непознато и ново, окружење, професори, пријатељи… Међутим, колико се у почетку чинило застрашујуће, толико је касније, прича нам Огњен, било узбудљиво, а њега је чекао нови период живота који је донео и неке тешке тренутке:
– Упознао сам многе дивне људе и стекао нека пријатељства за цео живот, на чему сам им веома захвалан. Једно од првих остварења у средњој школи било је 3. место на републичком такмичењу из атлетике. То је спорт који је обележио мој живот и коме сам био максимално посвећен још од своје седме године. Толико сам заволео атлетику да ми се често дешавало да сам бирао тренинг испред школе, иако је мој тренер Драган Дуканац увек причао да је школа на првом месту. Поред пандемије корона вирусом, која нас је све ,,ухватила“ неспремне на половини друге године средње школе и која нам је створила велике ,,рупе“ у знању и оставила последице за собом, као најтежи период, не само школовања, већ и живота, издвојио бих и повреду леђа. Повреда коју ,,вучем“ већ више од годину дана и због које још увек не могу да тренирам. То ми је тешко пало, јер ме је атлетика научила дисциплини и усклађеном раду, али је била и велики извор мотивације, као и време када се осећам слободно. У овом периоду највише су ми помогли мајка и сестре, као и остали чланови породице, и најближи пријатељи и тренери, који су ме подсећали на све моје успехе и мотивисали ме да наставим даље.
ПРВО „ЧУТИ“ СЕБЕ, ПА ТЕК ОНДА ДРУГЕ
Оно што му је помагало до сада на свим пољима живота, истиче наш млади, али веома храбри саговорник, пре свега, су упорност и жеља да напредује, али и људи који га окружују и пружају ми подршку:
– У школи, то је била разредна која нас је све подржавала и била максимално коректна према нама и хтео бих да јој захвалим на свему што је за нас учинила. Поред разредне, ту је велики број професора којима бих се такође захвалио што су били део нашег школовања и за које се надам да су поносни на то у какве смо људе израсли.
Огњен је, прича нам искрено, закључио да без обзира на то колико се нешто на било ком пољу чинило тешко или недостижно, могуће је остварити тај сан, ако је то нешто што стварно јако желимо. Млађим генерацијама поручује да се окруже људима који им пријају и који слично размишљају као они, јер ће им баш ти људи пружити највећу подршку и дати ветар у леђа како би достигли оно што желе. Такође, можда и најважнија “лекција коју je научио” је да увек прво треба саслушати себе и то ставите на прво место, па тек онда долазе мишљења других људи.
Огњен, прича, наставља школовање на Машинском факултету у Београду:
-Мехатроника, као смер који је мешавина машинства, електронике, програмирања, роботике, итд, помогла ми је да се усмерим у ком правцу желим да наставим. Наставак школовања премештам у Београд. Припреме су биле исцрпљујуће, али су вределе. Уписао сам Машински факултет са великом жељом да научим још много ствари које ме интересују и да стекнем многа нова искуства и пријатељства. Будући да су машински инжењери све више тражени на тржишту рада, надам се да ће ми многа врата битни отворена, како у Србији, тако и у иностранству. Али, пре свега, чека ме најдужи распуст у мом животу који планирам да проведем са друштвом и који желим доживотно да памтим. Тачно је да ће ми много ствари недостајати, смејање на часовима, свакодневно дружење, бежање из школе, журке, али са друге стране, радује ме почетак још једног новог периода у животу.
Ђак генерције Машинско-саобраћајне школе сматра да је Чачак сјајно место за одрастање, али и живот:
-Све је на дохват руке и брзо доступно. Драго ми је што се наш град све више обогаћује, како културним и едукативним, тако и спортским манифестацијама и надам се да ће њихов број наставити да расте. Драго ми је што се град константно улепшава и што је све насељенији. Међутим, за наставак мог образовања није могуће живети у Чачку, што је по мом мишљењу сасвим у реду. Тренутно не размишљам о томе да ли ћу након факултета живети овде или у неком другом граду, или држави, јер никад не могу да знам шта ме следеће чека. Једино што је сигурно јесте да ће овај град увек бити моје родно место и место где ћу се радо враћати.
Огњене, желимо ти пуно успеха на факултету и у омиљеном спорту!
Приредила: Гордана Домановић
