Књижевно вече посвећено збирци песама „Стара шкриња” Владана Савићевића
ОДШКРИНУТА СТАРА ШКРИЊА
ПИШЕ: Милица Матовић
Драгоцености из своје збирке „Стара шкриња” беседом и рецитовањем песама додирнуо је и даривао Чачанима Владан Савићевић. Промоцију песничког првенца свога суграђанина чачанска публика је награђивала пажњом, осмесима и аплаузом у недељу, 11. јула 2021. године у дворишту чачанске Гимназије.
Тематску разноликост и инспирацију за писање песама Савићевић види у свом начину живљења, у младости, у окружењу, природи, у љубави као непресушном извору инспирације, у виђењу жене, животних недаћа… Да би се очувала непролазна форма Савићевићевог надахнућа, аутор је био подстакнут од стране своје околине, ближњих и младих да објави своју прву збирку песама. Сходно наведеном аутор и наводи: „Ове песме су настале у младалачком периоду мога живота, а један мањи број песама је настао у новије доба. Међутим, деца су ме подстакла, омладина која је дошла да ме подржи, као и професор Крунић. Они су ме убедили да те песме имају трајну вредност и да се могу прилагодити сваком животном добу и времену. Из тог разлога сам се одлучио да те песме објавим. Песме саме причају о природи, о љубави, о односима међу људима и пружају многе поруке читаоцима.”
Лектуру и коректуру, као и рецензију књиге радио је Дејан Крунић, професор српског језика и књижевности у Гимназији. У оквиру књижевне вечери проф. Крунић је свој осврт дао и као први читалац, али и као рецензент: „Ако погледате уводни део предговора књиге навео сам: Владан је отворио шкрињу… Чинило ми се да је годинама у тај ковчег, у ту неку затвореност акумулирао стихове и да је неколико подстицаја било да их пусти у свет. Први подстицај је породица, а један од каснијих и моје охрабрење и родила се ова збирка. Подсећа ово на причу о Кањошу Мацедоновићу када је Фурлана победио у Млецима па су му отворили венецијанско благо, шкрињу са дукатима и рекли му: Узми! Он је тада извадио из џепа још један и убацио у шкрињу и рекао: Тамо где се увек узима, брзо нестаје, треба да се додаје! Владан је учинио један јако важан моменат по мом мишљењу, а то је да је у своје првенче, у ову збирку ушао тај још један дукат додат, а то је песма Кључеви града. Све се у овој књизи ослања на ту шкрињу и ослања се на кључ којим се она отвара.”
Мотив да се наслови збирка песама потиче од назива једне песме која, заправо, представља шкрињу у шкрињи. О наведеном аутор истиче: „Једна песма у овој збирци се зове „Стара шкриња” због те песме сам и одлучио да то буде назив збирке. Та песма говори о мени, шта сам ја у бити, која су моја осећања, шта то могу да пружим…”
Песме Савићевићеве својеврсна су историја његовог младалаштва, његових дана крај Мораве, у мислима о жени, о машти, суморним данима, прослављеним рођенданима, наравоученијима, жељама… Стихови неједнаке дужине илуструју неретко и немир у самом лирском субјекту, отуда се читалац може поистоветити или замислити над својом судбином надахнут пером аутора збирке.
Вече је динамично вођено музичком пратњом и својеврсном анализом Савићевићевог песништва које је своје заслуге угледало још 1990. године у оквиру Дисовог пролећа 1990. године за песму „Ветре”. Присутни су имали прилику да чују стихове песама који су некада петраркистички обојени, али некада и додирују и слојеве фолклорног, оног у бити наше народне књижевности.
Представљање збирке и тежњу да се у њу непрестано драгуљи поезије убацују као у шкрињу проф. Крунић је инспиративно у оквиру предговора исте и забележио: „Али, Владане, не заборави: шкриња из које се узима брзо остане празна. У њу треба додавати. Срећан рад.”
Аутор збирке песама читаоцу пружа себе оним што жели снагом свога човекољубља, отуда се његова збирка завршава песмом „Жеља” у оквиру којих писац поред пера упознаје Савићеву бит:
„Желим кроз свест људи једрити,
да им се мисли не насукају,
да им се не потопе наде,
да им се у машти жељене слике одсликају,
да им неко чиста осећања не покраде.”
