ОДРЖАНА ИЗЛОЖБА РАДОВА СА ЛИКОВНИХ КОЛОНИЈА „ЧАЧАК 2020” И „ЧАЧАК 2021”
САБРАЊЕ БОЈА, ИЗРАЗ И ОДРАЗ УМЕТНИЧКЕ ДУШЕ
Ликовни салон Дома културе као организатор окупио је ствараоце и посетиоце изложбе двогодишњих сазива Ликовне колоније „Чачак“. Радови 17 уметника који су били учесници у претходне две године, Чачанима су посведочили о лепотама стваралачког процеса инспирисаног амбијентом, дружењем или личним надахнућем ликовних уметника. Дани оваквих окупљања стваралаца организовани су у Овчар Бањи, а ограничена условима епидемиолошког статуса у претходној години, изложба из 2020. године није одржана, отуда слике настале у оквиру 13. и 14. Ликовне колоније језиком уметности приповедају и о овим условима стварања.
О садржају изложбе, околностима у којима су уметници стварали, као и каталогу уметника присутне је уз речи добродошлице упутила Весна Петровић, уредник ликовног програма Дома културе:
-Од 1905. године, када је основана наша прва Ликовна колонија у Сићеву крај Ниша, а као што је познато, основала је баш наша Надежда Петровић, свесни смо значаја који ти кратки сусрети и уметнички трагови који остају значе за популаризацију уметности. И, као што је она одабрала Сићевачку клисуру за место окупљања уметника, ми смо се определили за Овчарско-кабларску клисуру са свим њеним природним и културноисторијским лепотама. Последица тог уметничког окупљања су ове слике које су пред нама. Да нисмо пристрасни, говоре нам и сами уметници од којих неки по први пут имају прилику да бораве у Овчарско-кабларској клисури, као и то да јој неки од њих нису одолели, тако да су делиће те лепоте и импресија пренели на своја платна. За разлику од колонија и пратећих изложби од раније, овде су представљени радови настали последње две године због свима познатих непријатних околности у којима сви живимо и радимо. Међутим, то нам доноси богатију и разноврснију изложбу. Као и до сада, сликари различитих генерација су у лепој атмосфери која је владала за све време заједничког дружења, стварања, на излетима и у размени искустава оставили трајни печат у култури нашег града.
Прошле године су учесници били: Јелена Враговић из Вршца, Миљана Драшковић и Ђорђе Станић из Ужица, ту су били и Дејан Крга и Бојан Савић из Београда, затим Катарина Кале Новаковић из Лесковца и Марија Станојловић из Панчева. Ове године у колонији су учествовали: Татјана Дејановић и Снежана Пешић Ранчић из Београда, Милош Декић из Љубљане, Горан Делић из Чачка, Катарина Ђорђевић из Ниша, Иван Радовић из Јелен Дола, Владан Ранђеловић из Ниша и ове године је поново био један од учесника и Ђорђе Станић. Уз истицање захвалности свим учесницима, а нарочито присутнима, уредник ликовног програма је званично отворила изложбу пред поштоваоцима овог вида уметности. Чачани су имали част да су поједини уметници уприличили и својим доласком изложбу, те су Миљана Драшковић, Горан Делић и Ђође Станић своја уметничка дела и лично представили посматрачима.
О многоструком значају Ликовне колоније у стварање једног уметника посведочила је из своје перспективе, кроз своје радове и самостални уметник Миљана Драшковић:
-Више пута сам у Чачку боравила сликарски, а најпре бих поменула своју самосталну сликарску изложбу 2002. године у овом простору, а пре пар година и у Народном музеју. Овде се представљам мотивом који ме највише опчинио у самом простору, где смо радили, то је сама Овчар Бања где смо боравили на Ликовној колонији. Некако увек када одлазим на колонију, ја се трудим да сликам оно што ту доживим. Не долазим са припремљеном темом, са нечим што већ радим у атељеу, већ долазим чистих емоција и чистих чула. Тада се трудим да доживим што је могуће интензивније, што је могуће чистије и искреније и предео, и људе, јер један од главних мотива због којих и идем на колоније јесу ти сусрети, дружења и често веома дивна пријатељства која проистичу из самих тих колонија. То је и највећа вредност ових окупљања, самим тим и размена наше креативне енергије, дакле, нећу рећи дружења, јер је то исувише профано. Разговори који су лични, креативни и то су тако немерљиве ствари због којих бих увек ишла на колоније када се укаже прилика. Радови које сам изложила су слика двери из манастира Никоља и слика самог улаза у манастир Благовештење малим степеничицама. Тај мој начин рада јесте нешто што се већ препознаје, рекла бих да је то једно колажно ређање површина, где се једна до друге слажу и чине једну композицију која је због тих празних међупростора ваздушаста, медитеранска, прозрачна и чини ми се да јој то даје посебан квалитет, ако се смем усудити да то тако кажем. Заступљена је комбинација акрила и уља на платну из разлога што акрилом постижем један ефекат, а, потом, уљем желим оно што је најбитније, што је суштина овог мотива, композиције ту тако и истичем, наглашавам. У актуелној пандемијској ситуацији ја верујем да ће бити добро на крају свега. На крају су уметност, љубав и стваралаштво изнад свега тога што је сада, како год да се то звало и како год да ми то доживљавали. Оно што је мени јако тужно јесте та количина страха која се увукла међу људе и мислим да је то главни проблем и највећи проблем и скоро да ће бити једини проблем. Верујем у добро, верујем у лепо, верујем у уметност и једино тако могу да изразим своје мишљење о овом.
Другачији приступ у отелотворењу свог уметничког исказа представио је Чачанин Горан Делић:
-Традиционална ликовна колонија у Чачку, која обједињује сада 13. и 14. сазив, окренута је традиционалном сликарском медију. Ја се већ годинама не бавим само сликарством, односно, најмање се бавим сликарством. У најширем смислу се бавим проширеним медијима, од видеа, перформанса амбијенталних инсталација итд, али ово је нека врста уметничког компромиса. На овом месту ја у половини своје инсталације поштујем тај медиј који је задат, а у њеном десном делу, у контексту исте идеје, реагујем у другом медијском смислу. Мој рад се зове „3D чишћење” баш зато што укључујем ту трећу димензију, није, дакле, дводимензионална представа. „Чишћење” је опет постављено у широком спектру, у широком луку значења, а надовезује се на неке моје преокупације. Конкретно, ове године сам имао две самосталне изложбе: прво у Салону 77 Савремене ликовне уметности у Нишу, а након тога сам мало прекомпоновану инсталацију поновио у Галерији Коларчеве задужбине у Београду, у мају и јуну. То је пројекат „Лествице”, али ово се директно надовезује на видео-инсталацију у оквиру тог пројекта која се звала „Прање”, а ово је сад „Чишћење” и у широком луку тај појам третирам. Дакле, од актуелне и свима познате епидемиолошке ситуације, односно како се она одражава на наш свакодневни живот, до сегмента, до нивоа где ја тај назив и уопште ову представу користим у контексту чишћења неких животних наслага генерално. Мислим на приватне и личне наслаге које, такође, имају и универзално значење.
Уметник из Ужица који се двосструко одазвао, дакле, на оба сазива Ликовне колоније у Чачку топлим бојама уља на платну Чачанима је подарио виђење градског знамења из своје уметничке перспективе. Ђорђе Станић, професор ликовне културе и самостални уметник изнео је лични осврт на стваралачки процес који је изнедрио и његова уметничка дела:
-Већ неколико пута сам присутан на колонији у Овчар Бањи и сматрам да је посетиоцима и ствараоцима допадљив мој пејзаж завичајног краја и околине, а нарочито што је Овчар Бања инспиративна за сликаре и пејзажисте. Мотиве бирам у договору са организатором, а овај пут сам на претпоследњој колонији радио мотиве Града Чачка и Цркве у Чачку и радио сам два пејзажа из мог краја. Користио сам уље на платну као доминантну технику. Приметио сам да откад се појавио интернет, други видови медија и комуникације, народ мање долази да посматра и ужива у томе. Тренутно више воле из фотеље да посматрају и уживају. Вирус је можда само ово појачао, али ко зна… можда баш ово врати људе првобитном посећивању изложби.
Оком уметника, оком поклоника изложбе остављен је трајни запис једног времена стварања Ликовне колоније у Чачку, а то је да уметност и уметник недре оно што је непролазно, по диктату инспирације, и као такво једино важно – сабрање боја које означавају израз и одраз уметничке душе.
Милица Матовић
