САЗНАЊА ПОВЕЗАНА СА ТЕРЕНСКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА
Међуопштински историјски архив Чачак недавно је био домаћин дводневног научног скупа “Развој комуникација у Западном Поморављу (истраживање, прикупљање, вредновање и дигитализација архивске грађе)”. Проучавање утицаја комуникационих праваца и њиховог историјског развоја на укупни државни и друштвени развитак, у тематском, методолошком и организационом смислу, представља сасвим нови научноистраживачки пројекат, који је осмишљен 2016. године, док је реализација започела 2020. када га је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије. На научном скупу је било речи о другој години рада на пројекту, којим је истражена историја различитих облика комуникација у овој, географски и историјски значајној области, у Западном Поморављу. Прва конференција о комуникацијама одржана је прошле године, 25. септембра, у Међуопштинском историјском архиву Чачак.
ИНТЕРАКЦИЈА СА КУЛТУРНИМ, НАУЧНИМ, ПРОСВЕТНИМ И ОБРАЗОВНИМ УСТАНОВАМА
– Један од циљева истраживања је проучавање развоја свих видова комуникације од средњег века до данас, до тачке спајања са модерним облицима и појаве нове науке – комуникологије. Повезивање, односно, комуникација од средњег века била је извесна у оним деловима земље где је постојала могућност развоја саобраћаја, од првих караванских путева, који су углавном коришћени за превоз робе и људи, до савремених саобраћајница средином 20. века. Модернизација друштва у 19. веку у Србију је донела нове облике комуникација кроз усавршавање поштанског саобраћаја и увођење телеграфа и телефона – рекла је, поред осталог, Лела Павловић, директор Међуопштинског историјског архива Чачак.
Према њеним речима, кроз архивску грађу су разматрани и утицаји миграционих процеса на језик на истраживаном подручју, те комуницирање староседелаца са дошљацима и странцима.
– С друге стране, из историјске, али и лингвистичке перспективе, значајно је комуницирање путем преписке која је остваривана између појединаца, који су из различитих разлога одлазили ван истраживаног подручја, као и оних који су, у ратним условима, били принуђени да буду далеко од својих домова. Не смемо заборавити комуникацију на којој се заснива култура у сваком сегменту, а која се одвија између стваралаца и публике, као и између самих уметника и установа, која повезује појединце и еснафске групе са друштвеном заједницом и политиком. На тај начин била би остварена интеракција са културним, научним, просветним и образовним установама, али и са грађанством и појединцима. Циљ истраживања је да се створи корпус грађе који би омогућио објективно и исцрпно истраживање процеса од развоја саобраћаја и саобраћајница, као и развој модерних комуникација у Западном Поморављу – нагласила је Лела Павловић.
Посебно важан сегмент истраживања обављају и ученици трећег и четвртог разреда Гимназије у Чачку, уз потребну обуку и сугестије професора историје.
– Наша сарадња са гимназијалцима била је веома добра и наставићемо даље. Они су урадили један пројекат у вези са ђачким екскурзијама у Гимназији. Кроз приказ екскурзија види се како се развијало друштво и уређење у тадашњој Краљевини Србији, потом у Југославији и у социјалистичком периоду – рекла је директорка Архива.
Овај пројекат Министарство културе је препознало као пројекат од националног значаја, као први историографски подухват којим се стечена сазнања, од средњег века до најновијих дана, повезују са теренским истраживањем.
– Прикупљањем изјава, фотографија и докумената оживљава се култура сећања на развој комуникационих праваца, а стеченим искуствима из заједничког рада на пројекту младим истраживачима се преносе сазнања из прошлости, те они постају активни учесници у прикупљању архивске грађе на терену. Истовремено, и локална управа добија многа сазнања о свим врстама комуникација – закључила је Лела Павловић.
МУЛТИДИСЦИПЛИНАРАН СКУП
Историчар др Љубодраг П. Ристић сматра да досадашњим радом могу бити веома задовољни из више разлога:
– Један је што смо током истраживања нашли неупоредиво више грађе, него што смо мислили да ћемо наћи, не само у вези наше конкретне теме – развоја саобраћајница, него уопште непознате грађе за Западно Поморавље, превасходно за чачански крај. С друге стране, можемо бити задовољни тиме што је овај скуп, иако не претерано бројан што се тиче учесника, мултидисциплинаран, имамо историчаре уметности, археологе, историчаре, лингвисте. Тако смо замислили на почетку, да се мултидисциплинарно истражују комуникације, не само у смислу саобраћајница, путева и касније пруга, већ и у смислу досељавања, односно, миграција у контексту језика, културних утицаја. До сада можемо бити веома задовољни, јер то отвара и нове перспективе и нове планове. Истовремено, можемо бити задовољни и што су се у наш пројекат укључили гимназијалци, који су веома озбиљно и лепо схватили своје задатке и учествовали у истраживању. Надам се да ће тако и наставити. Верујем да ћемо наставити истраживање, предстоји нам објављивање зборника са овог скупа, објављивање зборника архивске грађе.
УТИЦАЈ СВЕТЕ ГОРЕ НА МОРАВСКУ АРХИТЕКТУРУ
Професор др Мирко Ковачевић, архитекта, у свом излагању се осврнуо на утицај Свете Горе на моравску архитектуру, а има дугогодишње искуство с обзиром на то да дуго ради, још од 1971. године, у Хиландару.
– На доста тема сам тражио неке одговоре, па онда и налазио. Ово излагање је у вези са утицајем Свете Горе на моравску архитектуру, на споменике који су око нас, у сливу и Велике и Западне Мораве. Обрадио сам питање које је често постављано у прошлости, али никада није потпун одговор дат на њега. Мислим да смо данас у ситуацији да дамо тај потпун одговор, а то је да је први споменик српске градитељске баштине, у оквиру моравске архитектуре, настао на Светој Гори, не у Србији, и то је припрата кнеза Лазара у Хиландару. И од ње је потекло све, манастир Раваница и даље сви споменици које имамо на тлу Србије – рекао је архитекта Ковачевић, додајући да су после пожара, 2004. године, радови у Хиландару интензивирани.
– Последњи пут сам био пре двадесетак дана и могу рећи да се назире крај обнови онога што је горело. Мислим да је то највећи посао који је наша Служба заштите урадила на неком објекту који је историјски, градитељска баштина, пре свега. Наравно, Хиландар је и светиња, српска институција која најдуже траје, непрекидно, чак је старија и од Српске православне цркве. Хиландар смо добили 1198. године и од тада је он српски, а Свети Сава је тек 1219. године испословао самосталност Срба – подсетио је Ковачевић.
Нела Радичевић
