ОДРЖАНА МОНОДРАМА „ПЕСНИК ЗА ПЕСНИКЕ” ПОСВЕЋЕНА МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ
Да се „матерња мелодија” и њени одјеци нађу и након скоро девет деценија од смрти песника, потврђено је монодрамом „Песник за песникеˮ, посвећеном Момчилу Настасијевићу. У петак, 20. септембра, у Великој сали Градске библиотеке Чачак изведена је драмска врста коју већ десет година пред публиком изводи глумац Иван Перковић. Организатор представе био је Центар за неговање традиције уз техничку подршку Градске библиотеке Чачак Настасијевићеву формулу „уметност ради људске душе”, појам стила и развојни пут његовог стваралаштва Перковић је исплео захваљујући нераскидивим нитима које су тако и објасниле уметност ‒ књижевност и позориште…
Живот великог Милановчанина, песника који вековима остаје као сведок међуратне поезије, обележен је био љубављу према завичају, стваралаштву, природи, промишљањима о рату, недаћама и преокретима. Поетска монодрама изнедрила је у савременом руху биографске елементе, те обухвата песников живот од студентских дана, потом и оболевања које је резултирало његовом прераном смрћу.
Радњу драме глумац је објаснио уз циљеве који су се њеним отелотворењем на сцени изродили.
‒ Сваки глумац у својој монодрами даје свој лични печат, ја играм Настасијевића онако како га ја видим и говорим његову поезију онако како ја најбоље знам. Ово јесте ауторски пројекат састављен из његових песама, есеја, чак има и приповедака, појединости су склопљене у једну целину хронолошки поређану онако како је он писао по годинама. У ствари, хтео сам да приближим гледаоцу зашто је он нешто написао, шта је њега болело, зашто су то песме толико добре… Уопште је откривено зашто је стваралаштво повезано са његовим животом, дакле, он је писао оно што га је болело – посведочио је глумац.
Инспирисан несазнатљивим у Настасијевићевом стваралаштву, његовом песничком фигуром, за коју сматра да је недовољно афирмисана, Перковић је истакао свој глумачки допринос кроз потребе да се Настасијевићево дело оживи.
‒ Монодрама је настала као испит на четвртој години глуме, седмог семестра. Дакле, 2014. године она настаје, ето, десет година је како је играм. Наравно, она је као испит трајала дупло краће, касније сам је надоградио. Положио сам тај испит, Богу хвала, а после сам радио још годину дана на њој. Премијера је званично била 6. октобра 2014. године, на манифестацији „Дани Настасијевића”, и то је било за 120 годишњицу песниковог рођења. Тај његов период од тих студентских дана је обухваћен, кад је он почео да пише. Нажалост, он је умро са 44 године, у 44. да кажемо млад као и многи наши песници, Дис, сви су имали неку сличну трагичну судбину. Оно што је мене мотивисало да урадим монодраму њему и да посветим годину дана живота томе јесте то што није довољно истражен. Он је доста већи песник и није довољно афирмисан колико је велики ни изблиза! Цела поента, шта је мене мотивисало јесте и да оснујем „НАСтеатар”, који сада има седам представа од којих су пет настале по његовим текстовима. Ово је деведесет и седмо извођење и ускоро се ближи мали јубилеј – навео је глумац.
Настасијевићевој личности кроз улогу коју глуми Перковић даје и лични печат.
‒ Мој лични печат је да комбинујем десетак начина говорења поезије на пример то је оно што сам ја научио на академији и склопио сам све то, годину дана сам радио, истраживао – открио је Перковић.
На сцени пред чачанском публиком оживели су младост, стваралаштво, породица, љубав и рат, оживело је Настасијевићево усхићење и надахнуће које је произилазило из љубави са Даринком Сретеновић, али и особени звук и један нарочити ритам за свако песничко казивање… Зачуло се запевање „Трубе”, дух Париза, професорска реч, проговор о стилу и, надасве, „матерња мелодија” звук изворног, архаичног језика, она мелодија која вековима звонко сведочи о постојању лире Момчила Настасијевића! Завршна сцена монодраме је откривање епитафа и одлазак глумца, песника са сцене, она је уједно и потврда да стих „мелем непреболу” јесте својеврсна утеха да песник живи вечно кроз своја дела!
Милица Матовић
