ИЗЛОЖБА ФОТОГРАФИЈА “RARA AVIS” ЈОСИПА ШАРИЋА, У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ, ДО 3. ОКТОБРА
Аутор изложбе фотографија “Rara Avis” Јосип Шарић дипломирао је, магистрирао и докторирао археологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радни век је провео у Археолошком институту као научни сарадник. Фотографијом се, уз дуже и краће паузе, бави од основне школе, а у континуитету од 2004. године. На недавном отварању изложбе, 19. септембра, у Народном музеју, аутор је позвао посетиоце да сагледају нешто више од саме фотографије, да уживају у лепоти птица, али и да сви размислимо о томе какву средину њима остављамо, јер морамо имати на уму да су оне овде биле пре нас: “Ми смо дошли у њихов свет, оне су на планети Земљи много дуже, него што је човек”. Изложба ће бити отворена до 3. октобра.
ЧОВЕК МОРА ДА СЕ ПРИЛАГОДИ
– Фотографијом се бавим поприлично дуго. Међутим, птице су у жижи мог интересовања, самим тим и у жижи мог објектива, од пре непуне четири године. Тада сам почео да обилазим форланду леве обале Дунава, односно, тај део мочваришта некадашњег Панчевачког рита, који се налази насупрот Земуна. У првом тренутку пажњу су ми привукли пејзажи који су били фантастични и боје које су се мењале са сменом годишњих доба. Онда сам приметио и богатство птица за које нисам уопште знао да се налазе у нашем непосредном окружењу. До тада су голубови, врапци, вране, чавке и свраке, биле птице које обично ми у граду препознајемо и ту се моје познавање завршавало. Осим, онога што сам виђао у неким публикацијама и филмовима. У ствари око нас има много више лепог, него што сам очекивао. Почео сам да их снимам, а кад већ имате снимљен материјал, пожелите и да нешто о њима сазнате. Набавио сам одговарајућу литературу, почео да препознајем многе врсте, које су ми до тада биле непознате и жеља да уђем у свет птица постајала је све дубља и дубља. Наравно, то је за мене, као фотографа, био потпуно нови изазов. Кад сликам пејзаж могу да одем у било које доба дана, наместим статив, сачекам одређену светлост и снимам. Битно је да човек мора да се прилагоди. Било је пуно пешачења, лети зноја и комараца, а зими, када мраз штипа и када се прсти укоче, не може окидач да се окине. Некад човек мора да седи маскиран у шибљу и да чека птице по неколико сати… Али, када види крајњи резултат и ако је то оно што је желео, онда буде награђен – рекао је Јосип Шарић, отварајући изложбу.
Аутор је нагласио да је изложба настала на основу фотографија које су снимљене на релативно малом географском простору, у кругу пречника око педесет километара од Земуна.
– На том простору је забележено око 190 врста птица, а у Србији око 380 врста. Дакле, скоро половина те популације која се креће у Србији, налази се на удаљености, од места где живимо, на пет, шест или седам километара. Чињеница је да то богатство треба чувати. Постоји још један податак који се често помиње, али на њега заборављамо, а то је да су птице један од најизразитијих показатеља неких промена у екосистему, и то негативних промена. Оне ће прве реаговати и нестати из нашег окружења. Кад приметимо да су оне нестале, требало би да размислимо о томе шта смо урадили, јер то што њима смета, у једном тренутку засметаће, свакако, и нама – напоменуо је Јосип Шарић.
У ЧАСТ ТИХ ДИВНИХ ПЕРНАТИХ СТВОРЕЊА
Поред јединствене способности за летење, птице поседују и многа друга умећа, недоступна осталим бићима, а људима често и неразумљива. Ма колико их проучавали, чак ни најбољи познаваоци птица још увек нису у стању да докуче многе тајне у њиховом животу, рекла је Делфина Рајић, директорка Народног музеја у Чачку и додала:
– Каквом брзином чиола улеће у своје гнездо, чији је отвор тек мало шири од ње? Како велике грабљивице користе најслабија ваздушна струјања како би своје велико тело, готово без замаха крилима, подигле до вртоглавих висина? Одакле кукавици способност да за свега неколико секунди своје јаје подметне у гнездо друге птице? Шта ће птицама интелигенција кад оне већ све знају?… Уживање у лепоти и шароликости богатих и разноврсних птичјих врста сваког посетиоца испуниће невероватним душевним миром. Аутор је желео да окупи птице и приреди изложбу у част тих дивних пернатих створења – певачица и предатора, добрих пливача, гиздавих и оних неугледних, да их осмотримо изблиза, да нас подсете да им помогнемо да опстану. И да остану “Rara Avis” у најлепшем смислу тог израза!
Мотиви разних врста птица често се јављају у народном стваралаштву, првенствено народним песмама и приповеткама, као и ликовним представама. Најзначајнији и најпознатији симбол свакако је двоглави бели орао на државном грбу Србије, подсетила је директорка Делфина Рајић.
Н. Р.
