Posle niza dilema i problema, oprezno i sa brojnim kombinacijama kako tehnički realizovati programe, počela je nova školska godina. Počela, i deca su joj se obradovala. Distanca nije prirodno ljudsko stanje, čovek je socijalno, društveno biće, i svaka vrsta izolacije za njega je svojevrsna kazna. Nije slučajno ostalo za sva vremena zapisano „Od kolevke, pa do groba, najlepše je đačko doba“. Ovom porukom brojne generacije ispunjavale su svoje spomenare, rastajale se i čuvale sećanja na najbezbrižniji period u svom životu.
Kretalo se iz opanaka posle velikih ratova, čupalo se iz nemaštine da se deca školuju i postanu ljudi, tako su govorili naši stari.Kako istorija školstva na ovim prostorima otkriva, sredinom 19. veka u popisima stanovništva u posebnu rubriku upisivani su oni koji „znaju pisati“. A danas, na svakom ćošku zgrada škole, automobili, gradski prevoz… Lakše i brže se stiže do škole, ali avaj, radi, pa ne radi, hoće, neće… Nekada sa torbicom tkanom od težine, sa malo užine, akose nađe komad proje, režanj slanine, kriška tvrdog sira i poneka jabuka, a danas na svakom koraku kiosci brze hrane, kroasani, pice, sendviči, burgeri…
Nekada,brojni đaci putnici, probijali se kroz šume i smetove da dođu i opismene se za život, a danas, škola im i bukvalno „došla“ kući. Onlajn. Pisalo se i na kamenim tablicama kredom, pamtilo, pa brisalo, nije bilo svesaka, olovaka, blokova, a danas… Pišu dodirom prsta po novom sokoćalu kroz koje i govore, i gledaju, i čitaju… Olovke skoro postadoše arhaični eksponati. Nekada se đacidružili, izmišljali igre, radovali se da se sretnu, zaigraju, zajapure… A danas? Maskirani, oprezni.
Pamtili se po osmehu, iskrivljenom zubiću, mladežu pored usne, krivom nosu, ožiljku na bradi uspomeni na nestašluke, prvim brčićima, „plavom čuperku“, onom, o kome Mika Antić piše antologijsku pesmu, podsećajući da ga neki nose „do oka, neki do nosa“, a on ga nosi baš„u glavi“… A danas, na licima maske. Po čemu će se, po kom osobenom znaku međusobno pamtiti ovi novi školarci, vešti sa digitalnim spravicama, kako se popularno kaže „rođeni naučeni“, ali skoro bezlični. Možda po boji maske, školskom softveru, otežanom disanju, zabranjenim zagrljajima, postrojeni tako u redove i nova pravila, podređeni obaveznoj zaštiti od virusa, koji im polako oduzima spontanost, slobodu i radosti detinjstva. Šta, ako potraje? Hoće li se uopšte kad odrastu prepoznati?
Z. L. S.
