ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ЗЛАТОМИРА ГАЈИЋА „РОК ПОЕТА МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ“
(Из штампаног издања)
Музика „Екатарине Велике“ и песме које је написао Милан Младеновић, само наизглед, биле су генерацијске. Наизглед, јер крик карактеристичан за Миланов вокал, на неки начин, био је и крик свих оних који нису пристајали и не пристају на понуђену стварност. „Овај круг сам смислио, овај круг сам створио…“ Сваки стих тема, и из перспективе будућих генерација. Да Миланова поетика и музика имају снажан одјек и данас, тридесет године после његове смрти, могло се осетити и у скоро пуној великој сали Културног центра у петак, 15. новембра. На поетско-музичком догађају „Променићу свет до краја песме“ посвећеном Милану Младеновићу (1958 – 1994), у оквиру Књижевног програма КЦ, представљена је књига Златомира Гајића „Рок поета Милан Младеновић“, који је пре догађаја одговорио на неколико питања „Чачанског гласа“.
Окосница књиге Златомира Гајића, др филологије и професора журналистике на Филозофском факултету у Новом Саду, заправо је његов магистарски рад који је посветио једном од најзначајнијих песничких гласова новог доба на простору некадашње Југославије. На питање шта поезију Младеновића чини и данас, после три деценије, актуелном и лепом, Гајић, који је докторирао на поетици Бранимира Штулића, још једног важног имена из истог периода, каже:
– То може само неко ко се роди са тим сензорима и осећајем за овај свет, за цивилизацију… Заправо, као и сваки други велики песник. Сви прави песници живе вечно у нашој култури… Мислим да је то и Миланова судбина. Радио је, чини ми се, апсолутно нагонски, без плана да ствара безвремене песме, што је, заправо, то што зовемо талентом. Верујем да ће наставити да траје. Нису то само Миланове песме, већ и музика ЕКВ-а, које заједно чине заувек једну матрицу. Слушаће се и мислим да ће и за сто година људи знати ко су ЕКВ и Милан Младеновић.
Да ли је било покушаја превођења песама ЕКВ-а?
– Да, и они сами су покушавали у неколико наврата, јер су имали добре односе са људима у Француској и Италији, где су више пута наступали веома успешно. Али, одустали су, јер је било немогуће пренети тај сензибилитет. Југословенска сцена била је величанствена и што је успела да „себе направи“ тако аутохтоном. И да нисмо слушали америчку и енглеску музику, ми бисмо и кроз ову сцену имали потпуни доживљај рокенрола, односно, имали смо га преко Азре, ЕКВ-а, Чорбе и многих других.
Двадесети век је повратак трубадура, али је музика, осим забавног, посебно рок музика, имала критичку оштрицу, какву је некада имала само филозофија. Музика је, донекле, стварно мењала свет. У 21. веку иступила се прилично та оштрица. Да ли назирете њен поновни замах?
– Морала би се вратити, јер ова музика је настала на сукобу генерација. А тај сукоб је вечан. Вероватно је и пожељан да би се распламсао пламен, јер је цела цивилизација једно изумирање човека. А то човек НЕЋЕ, тако да мислим да ће једном неко да се тргне… Ја верујем у моћ поезије, па и у моћ рок поезије. Верујем и даље да једна песма може да промени ток историје, само треба да буде написана. Јесте се човек мало уморио, истрошиле су се идеје, овај век је све дигитализовао… Можда песници више не егзистирају као такви, али дух поезије, дух побуне и потребе да се човек спасе, уздигне, врати Богу… тиња и даље. Само је потребна нека искрица да запали пламен. Да ли ће то да се деси за нашег живота или неће…? Ја верујем да хоће, јер наша, садашња средња генерација, негује и чврсто је уверена у моћ рокенрола.
Када Миланове песме посматрате „само“ као поезију, са поезијом кога песника бисте је упоредили?
– Немам јасну асоцијацију, јер се Милан Младеновић својим делом сврстао у ред највећих песника. Али, можда са Бранком Миљковићем, а што опет вуче ка Џиму Морисону… Те „тешке“, велике речи које делују као фразе, а у ствари, моћне су и истините.
Магистрирали сте на рок поезији Милана Младеновића, а докторирали на песмама Бранимира Џонија Штулића. Шта је следеће?
– Остале су још неке осведочене величине, пре свега Цане Партибрејкерс. Његова минималистичка поезија је паролашка, али са великом моћи. „Рођен сам у задњем вагону, на путу за југ…“. Тај стих је чист блуз! Има још великана…
Какве су реакције публике на промоцијама књиге и како Ваши студенти посматрају ову поезију?
– Публику доживљавам као потпуно равноправну, јер верујем да сви они који слушају ЕКВ имају јасну слику о вредности ове поезије. Ја сам се само „изборио“ за прилику да то и запишем… За оне који воле рокенрол, Милан има „божански статус“. Па и они који га не воле, делује им занимљиво и онда се полако „открављују“ и за тај свет.
Можете ли да издвојите неки стих Милана Младеновића, који за Вас има посебно значење?
– То је веома тешко издвојити. То зависи од момента, од неког повода… Можда „Она сања да сам опрао руке, да сам обријан и да сам леп. Топло је на јастуку, у полусну. Мирише на доручак. Пријатан глас из друге собе се јавља. Каже да је почело…“ У том стиху престаје свет који смо живели, отварају се врата Хада и почиње неки други свет.
У публици много младих, можда рођених баш у време када су Милан и ЕКВ „застали“, да би њихова музика и поезија наставиле свој пут кроз време…
Весна Тртовић
– Милан Младеновић иде у ред аутора који су остварили највеће домете српске и југословенске рок поезије. Књига прати његово номадско одрастање и коначни долазак у Београд, кроз призму снажних импресија, ломова и потраге за изласком из неминовне параноје уметника заробљеног у бетонској спаваоници без душе, ваздуха и погледа ка хоризонту. Његово ванвременско дело поседује изузетну вредност и снажан утицај на генерације савременика и младе, све до данас – навела је у уводној речи Верица Ковачевић, уредница Књижевног програма КЦ и подсетила да је недавно, на годишњицу Миланове смрти, у Народној библиотеци Србије, свечано отворен легат Милана Младеновића.
„ПОЕЗИЈА И РОКЕНРОЛ“
Поред Златомира Гајића о рок поезији говорио је и Саво Стијеповић, чачански писац и члан редакције часописа „Градац“ чији је овогодишњи двоброј посвећен ЕКВ-у. Исидора Ђоловић, књижевни критичар и ауторка циклуса „Поезија и рокенрол“, кроз питања и разговор са гостима, обухватила је најважније симболе, теме и поруке поетике Милана Младеновића.
– Иако су Миланове визије често биле мрачне и песимистичне, ипак је на крају, иза свега остајала вера у људе, једна нада и дух немирења, што јесте суштина рокенрола. Са тим спознајама и тим схватањем није немогуће „у сваком поразу видети део слободе“ и веровати да, упркос свему, „није говото“ – завршна је реченица Исидоре Ђоловић.
У другом делу вечеру наступио је бенд „ЕKV Tribute Acoustic“, у саставу: Милош Николић (вокал и гитара), Александар Алемпијевић (удараљке) и Александар Поповић (клавир и клавијатура). Публика је чула (и певала) неке од незаборавних песама овог састава.
