ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (4)
Пише: Емилија Вишњић
Од како је света и века људи су мењали место боравка, напуштали стара и проналазили нова станишта. Сеобе су обележиле животе многих народа и појединаца. Неки су бежали пред најездом непријатеља, други у потрази за бољим животом, а трећи из жеље да упознају непознате крајеве и људе. Човек је, зна се, саздан од противречности, у њему истовремено живе нагон за кретањем и потреба да стекне дом и „пусти корење“. Код некога је јача жеља за променама, други се радије везују за једно место и нерадо крећу у непознато.
Несумљиво је да спадам у другу категорију, јер сам готово цео живот провела у Чачку, где је живело и неколико генерација мојих предака. То што сам „укорењена“, никада нисам сматрала привилегијом. Смешне су ми приче о „племићима“, јер сматрам да се „племство“ не стиче рођењем, већ сопственим делима и заслугама.
Још од детињства пажњу су ми привлачили Чачани који су говорили страним нагласком. Идући у основну школу свакодневно сам пролазила поред куће и каменорезачке радње Франческа Бербеље, који је пореклом био Италијан и питала зашто се њихово презиме не завршава на „ић“. Пут ме је касније често наносио поред куће на углу Курсулине и Улице др Драгише Мишовића, у којој је са супругом Српкињом живео Леонид Енвалд, Рус који је у Србију стигао после Октобарске револуције. Често сам га виђала у дворишту где је радио око ружа и осталог бујног растиња. За њега сам, иначе, први пут чула од моје нане Симке (сестра мог деде по оцу), која је живела у комшилуку и одлазила код Енвалда да јој адресира писма која је слала брату од стрица у Америку. Био је школован човек, машински инжењер по струци, а посебно ме је импресионирало сазнање да је глумица Марина Влади била његова сестричина.
Као дете сам имала прилику да упознам и једну праву-правцату Францускињу. Била је то Жанет Младеновић, супруга познатог чачанског лекара који је, како се причало, студирао у иностранству и тако срео будућу супругу. Моја баба Рацуна је на свом имању на Авлаџиници производила изврстан овчији сир, а међу њеним сталним муштеријама били су и Младеновићи. По сир је обично долазила њихова служавка, али је баба једном приликом наруџбину послала по својој старијој унуци Душици (моја сестра од тетке) и мени. Чини ми се да се радило о бабином ускршњем поклону Младеновићима. Живели су у кући у непосредној близини данашње галерије „Рисим“. Дочекала нас је госпођа Жанет (Чачани су је звали Жанета), жена негованог изгледа и финих манира. Послужила нас је ускршњим јајима, а мени поклонила сликовницу коју сам дуго чувала и загледала, јер су такве књиге биле реткост у време мог детињства. Младеновићи нису имали деце. Прва је са овог света отишла она, а доктор се, колико се сећам, поново оженио. Жанет почива поред супруга, баш иза Кренове капеле на старом гробљу у Чачку.
Можда су поменути догађаји најавили моје касније интересовање за чачанске странце. Када сам, радећи у „Чачанском гласу“, прикупљала податке за рубрику „Из породичног албума“ и књигу „Дођоше и оставише траг“ (Чачак 2018, самиздат), имала сам прилику да продубим сазнања о њима и суочим се са бројним питањима, од којих су нека остала без одговора. Зашто су долазили и зашто баш у Чачак? Да ли их је мучила носталгија за домовином и да ли су размишљали о повратку? Да ли би, да су живот могли да врате уназад, поново изабрали исти пут?
Замишљала сам, а и данас то често чиним, шаролику поворку дођоша који су стизали из далека, доносећи стечене навике и искуства, удруживали се са овдашњим светом и временом стицали статус староседелаца – старих Чачана.
„У време моје младости Чачак је био космополитски град, осим Срба у њему су живели Јевреји, муслимани, Чеси, Италијани… Нико никоме није сметао, делили смо и добро и зло“, казао ми је 2014. Драгиша Лазовић, ветеринар у пензији, присећајући се, са нескривеним емоцијама, Сава Лазаријана, друга из детињства и младости. Његова породица, јерменског порекла, држала је бакалницу у центру Чачка, до некадашње кафане „Пролеће“.
Лазовић је сматрао да се Лазаријани по начину живота нису много разликовали од осталих трговачких породица у граду. Као и други чачански трговци, после Другог светског рата су остали без имовине. Пошто је остала и без мужа Лазара, Савова мојка Селвина, такође јерменског порекла, иселила се са синовима у Канаду. Лазаријани су опет морали да крену из почетка, али су им се рад и труд исплатили, па је пре пола века у Ванкуверу никло веома успешно предузеће за производњу, продају, изнајмљивање и инсталирање грађевинских скела. На њеном челу дуго је био Сем (Саво), у њој је радио и његов млађи брат Артин, а породични посао су наследиле Алис и Мадлен, ћерке које је Саво добио у браку са сународницом Сирануш, коју је срео по одласку из Србије. Лазаријана више нема у нашем граду, али на гробљу још постоји споменик онима који су сахрањени у Чачку – Савовом деди Артину, оцу Лазару, сестри Злати и брату Тику. На његовој полеђини су загонетне речи исписане нама непознатим писмом на јерменском језику.
У избеглиштво су морале да крену и многе руске породице после Октобарске револуције. Отуда у Чачку презимена Балковој, Боровски, Бокаров, Бондаренко… Лекар Јерослав Кужељ стигао је из другачијих разлога. Чех по народности, студирао је медицину у Бечу, где је, као одличан студент, одмах по завршетку студија добио запослење. Животни пут га је одвео у сасвим другом правцу. Када је Србија 1876. објавила рат Турској, Српска влада се, због недостатка медицинског кадра, обратила пријатељским земљама за помоћ. Импресиониран храброшћу малог народа са Балкана, Кужељ се прикључио групи чешких лекара и стигао у Србију. Најпре је био упућен у Ивањицу као војни лекар јединице која се борила у Јаворском рату, а касније у Чачак и Крушевац.
Када је напустио војну службу, запослио се као општински лекар у Чачку, да би послове војног лекара обављао током Балканских и Првог светског рата. Оженио се Милевом, ћерком чачанског свештеника Сретена Поповића и прешао у православље, због чега се много замерио стрицу – бускупу у Чешкој. У заосталој чачанској средини, којом су харале заразне болести, важио је за великог исцелитеља и просветитеља. Стизао је на коњу до најудаљенијих села, како би пружио пацијентима потребну помоћ, учио људе хигијени и превентиви, залагао се за изградњу савремене болнице. Стизао је да своје радове објављује у стручним часописима, а препознат је и ван Чачка као врстан стручњак због чега је учествовао у доношењу неких закона у области здравства. Бавио се и пчеларством и уређењем баште, за коју је семена набављао из иностранства.
Поводом 50. годишњице рада Кужељу је приређен банкет у хотелу „Крен“. Тада му је саопштена одлука Суда општине чачанске да је проглашен почасним грађанином и да ће једна улица у Чачку носити његово име. Остарео и скрхан болом због губитка двојице синова, доктор Кужељ напушта Чачак 1927, а њега и супругу испратио је на железничку станицу велики број Чачана. Последње дане је провео код ћерке Косаре Тасовац у Загребу, а сахрањен је на православном делу гробља Мирогој. Оба унука, Косарини синови, Синиша и Боривој, пошли су дединим стопама и постали угледни лекари и универзитетски професори.
Немогуће је говорити о чачанским странцима, а не поменути породицу Крен, свакако најзаслужнију за развој Чачка и његове индустрије. Родоначелник чачанских Кренова, подунавски Немац Фердинанд Крен, стигао је из родне Руме средином 19. столећа. Пошто је претходно обишао добар део Србије, тражећи повољно место за живот и рад, настанио се у Чачку. У почетку се бавио својим пинторским занатом, а затим и трговином, пре свега пољопривредним производима, вином и ракијом… Бавио се и пиварством, а осим пиваре, покреће и парни млин. Проницљив и неуморан, заинтересовао се и за запуштене парцеле у центру града, откупљивао их и градио куће за сопствену породицу и издавање. Осим стамбених, градио је и објекте за смештај војске и болнице, кафане и „Касину“, први чачански хотел… Стизао је да се укључи у све активности значајне за развој Чачка. Оженио се у 36. години, доста касно за оно време, а у браку са Франциском Лепел, чија породица потиче из Аустроугарске, изродио петоро деце, од којих су у животу остали само Јелена и Стеван. Припремајући га за наследника огромних послова, сина је послао у иностранство, прво у средњу пиварску школу у Чешку, а потом на Пиварску академију у Беч. Током школовања Стеван упознаје лепу и образовану Паулину Штелцер, ћерку познатог винарског трговца и заљубљује се у њу. Сигурно да је љубав била обострана, јер како другачије објаснити Паулинин долазак у Чачак, који је у то време више личио на турску касабу, него на модеран европски град у коме је одрасла. Са собом је донела клавир, први у Чачку, говорила је неколико језика, облачила се „по европски“… Стеван, школован и отмен, са успехом је наставио очеве послове, модернизовао је пивару, откупљивао земљиште и подизао нове зграде, од којих је најзначајнији хотел „Крен“ (сада хотел „Београд“), који и данас краси центар града.
Паулина је гајила четири ћерке и надалеко чувену башту, али је налазила времена да организује забаве и часове плеса за младе Чачанке. Значајно је допринела културном развоју чачанске средине и била веома поштована од суграђана и комшија. После смрти мужа, преузела је неке послове и доживела период после Другог светског рата, када је највећи део имовине породице Крен национализован. Умрла је у 90. години живота и сахрањена уз остале Кренове, у капели коју је пред крај живота изградио Фердинанд. У непосредној близини ове капеле почивају супружници Сајферт – Густав, први зубни лекар у Чачку и Јозефина, која је са великом љубављу и умећем младим Чачанима држала часове свог матерњег, француског језика.
Паулина Крен и Јозефина Сајферт, две странкиње у Чачку, биле су дугогодишње пријатељице, али то је већ нова веома узбудљива прича, која захтева додатни простор и време…
Фотографије преузете из књиге „Дођоше и оставише траг“
Новинарка Емилија Вишњић написала је велики број текстова о старим Чачанима. Међу њима посебно место заузимају странци. Свака прича из рубрике „Из породичног албума“ може се преточити у роман или филм. Сабрала их је Емилија у две књиге: „Дођоше и оставише траг“ и „Пронађени у сећању“ (посебна је „Ивањичани у слици и причи“). Чачанске је издала о свом трошку, па су, нажалост, малог тиража. Непроценљиве су вредности, јер је и будућим генерацијама Емилија оставила важно сведочанство, из кога се Чачак и Чачани могу сагледати, не само из угла прошлости. В. Т.
