ДВАНАЕСТ РЕПУБЛИЧКИХ НАГРАДА У ДВЕ ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ!
У претходне две школске године ученици Медицинске школе у Чачку освојили су 10 републичких награда из књижевности са својим ментором, професором српског језика и књижевности Сањом Перовановић. Ако се томе додају полазници Регионалног центра за таленте у Чачку – прво место из језика Марте Јездимировић, ученице Гимназије у Чачку, и Сање Чоловић, ученице Гимназије у Будимпешти, које су од октобра 2023. вредно радиле у менторској групи проф. Перовановић – онда је то дванаест сјајних одличја за младе и талентоване ученике: три прва, четири друга и пет трећих места.
У разговору са проф. Перовановић, њиховим ментором, одгонетнут је начин на који се ученици мотивишу на истраживање, однос ментора и ученика, однос према науци, неговање талента, истраживачког духа…
Колико је данас важно пронаћи таленат у времену ,,узора” који им се пласирају на друштвеним мрежама или ријалити програмима?
‒ Образовање данас покрећу енергија и рад ентузијаста верних узвишености позива међу наставницима и жеђ за знањем, успехом и померањем граница међу нашим ученицима. Бити данас учитељ који светли у најлепшој етимологији појма просвете, својеврсна је мисија. Бити данас ученик који вредно и посвећено хрли знању својеврсно је уздизање над стварношћу и приземношћу. И једни и други пре свега имају вере у светлост образовања. И једни и други често остају непрепознати од система, чак и у својим школама – навела је ментор.
На који начин се данас изналази пут ка оном што образовање заиста значи док одолева свакодневици?
‒ Много се говори о кризи образовања, то је аспект који све актере, и ученике и наставнике и родитеље, читаво друштво, непосредно и снажно дотиче, а у њега се врло мало улаже и мало се квалитативно мења, стога је много буке. Треба бити истинољубив и нимало лицемеран и признати да се у образовање, као и у све друге аспекте, прелива криза друштва и оно, уз све напоре, не може бити ни горе ни боље од општег друштвеног стања и обрасца. Међутим, пред образовање се ставља један неправедно крупан задатак, а то је да исцели многе аномалије које друштво брижљиво подстиче и негује: вулгаризацију и естрадизацију стварности, банализацију и деградацију вредности. Оно што се негује и у шта се улаже цвета. Можда да обрнемо игрицу и приоритете у друштву. А за то је потребан не ентузијазам појединца него свеобухватан друштвени план и државни пројекат и огромно стрпљење, бескомпромисност и истрајност да се спроведе у дело. Можда нашу наду најчвршћом држи свест да не смемо остати без ње – посведочила је проф. Перовановић.
Какав је изазов водити ученике кроз такмичења, кроз писање истраживачких радова?
‒ Диван, захтеван и увек сврховит! Најлепши део позива је радити са паметном, даровитом, вредном, васпитаном и мотивисаном децом. Захваљујем искрено и дубоко „Чачанском гласу” што има слуха за ову децу и њихове менторе, што на вашим странама увек има простора за памет, културу, васпитање – истакла је ментор.
Своје вредне истраживаче проф. Перовановић је заједнички окарактерисала као амбициозне и ревносне у потреби да негују и умножавају таленат. О њиховим досадашњим постигнућима истиче:
‒ Имена те деце вреди поменути. Прошле школске године то су били матуранти, а сада већ студенти Невена Ђоковић, Валерија Радојчић, Наталија Петковић и Петар Гавриловић. И већ је фасцинантно да су се у матурској години припрема за студије на озбиљним, државним факултетима определили да радимо и досегнемо високо постављене циљеве. Заједно су освојили пет награда на републичким такмичењима из књижевности: у Сремским Карловцима (Валерија 1, а Петар 3. место) и смотри центара за таленте у Врању (Невена 2, Валерија и Наталија 3. место). Ове године своје шансе опробали су ученици првог разреда и били апсолутно сјајни: Милутин Јовановић је освојио прво место на државној смотри талената, чији је овогодишњи организатор матични центар у Чачку, и друго место на „Књижевној олимпијади” у Сремским Карловцима. Треба подвући да је тек неколицина ученика из средњих стручних школа на олимпијади у мору гимназијалаца из читаве Србије укључујући и филолошка и друштвено-језичка одељења. Његове другарице Марија Милошевић и Јелена Ацовић освојиле су друго место, а Јулија Кошанин треће – истакла је проф. Перовановић.
Да ли су деца довољно самостална за овакве подухвате с обзиром на то да су им то први радови овакве врсте? Шта је мотивација за рад када се посустаје пред захтевима истраживачког рада?
‒ Почетак је увек тежак, писање рада непознаница, захтеви високи и педагошки и методички треба их вешто водити да препреку превазиђу, да не посустану. У Центру за таленте имају двостуки задатак: поред теста знања из књижевности и језика истражују одабрану тему и пишу научноистраживачки рад, који их згодно припрема за академске студије, семинарске и дипломске радове. Будући да тај задатак није лак захтевајући бистрину, труд и истрајност, многи одустану, али многи као они засветле. Напомињем да је ове године група за књижевност и српски језик била друга најбројнија у РЦТ. Зар то није диван пример како се негује српски језик и култура! Кад имате такву децу пред собом, не можете да одустанете нити смете. Кључно је поверење између нас, вера ментора у свог ученика, непрестана подршка и наравно, удружени памет и рад. Велика помоћ и олакшица је употреба дигиталних алата, то преимућство треба искористити и ићи у сусрет младим генерацијама. Заправо смо у континуираној, непрестаној и неометаној комуникацији – објаснила је ментор.
Шта је то што мотивише таленте?
‒ Када су сасвим млади, важна је спољашња мотивација коју добијају од својих родитеља, професора, пријатеља, рођака… Она треба да подржи њихов унутарњи импулс. Међутим, када распале искру унутарње мотивације, ту почиње ватромет! Но, немерљиво је значајно да друштво препозна и вреднује квалитет који добија од вредних чланова заједнице. Важно је споменути да РЦТ Чачак подржава и финансира локална самоуправа и да та деца добијају новчане награде за остварена места на пријему у општини на јесен, као и могућност стипендирања и на општинским и на републичким конкурсима. Врло је важно да хвалоспеви образовању не буду само декларативни – посведочила је професор.
Које би биле поруке потенцијалним полазницима, али и онима који остају?
‒ Покушавам да своје ученике убедим у оно у шта и сама чврсто верујем – да верују у сопствену вредност упркос систему безвредности, да се такмиче увек и само са собом и стално и изнова постављају нови циљ пред себе и истрајно теже његовом остварењу не обазирући се на све оне гласове и поступке који би могли да их обесхрабре или зауставе. Квалитет увек нађе пут. И не лажем их никада, а прва лаж је да је школа игролико забавиште. Образовање захтева радиност и трудољубивост. И да, учење је лепо, интересантно, креативно, чак и забавно, али није лагани ход по плићаку, већ урањање и пливање у предивном широком океану. Деци треба рећи: покушајте, не плашите се, позитивно померите своје границе и будите најбољи што можете. И то је већ довољно да се крене у било који подухват. А ја сам ту да их подржим, погурам, поведем, подстакнем. И да се радујем тој деци и успесима. Дубоко верујем да ко хоће да други виде, мора сам да светли, како каже народна и хришћанска мудрост – закључила је проф. Сања Перовановић.
Подсећања ради такмичења Регионалног центра за таленте уврштено је у календар Министарства просвете, те је под патронатом Министарства науке. Полазници ових Центара представљају збор најбољих ученика, што је и добар покушај државе да има увид у оне који су будући академски грађани и носиоци будућности!
Омеђен искуством ментора и циљевима које одабрана тема у оквиру дисциплине одређује, сваки полазник има јасне циљеве – наука, иновативност у сазнању, неговање научног приступа и оснаживање талента који је препознат. Овакав приступ талентованих ученика један је од главних чинилаца за квалитетан истраживачки рад, а уједно и највећа сатисфакција сваког ментора који посвећено приступа раду са талентима.
Милица Матовић
