РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
Ивандан или Ивањдан је хришћански празник којим се 7. јула обележава рођење Светог Јована Крститеља, Пророка и Претече. Јован је у реци Јордан крстио Христоса, па је у народу познат као Јован Крститељ. Најпознатији обичај на овај празник је плетење венаца од ивањског цвећа.
Српска православна црква и верници 7. јула обележавају Ивандан, празник посвећен рођењу Светог Јована Крститеља. Најпознатијим обичајем на овај празник, плетењем венаца од ивањског цвећа, показује се да је природа у развоју дошла до зенита. Свети Јован је према предању био савременик Исуса Христа, старији од њега само неколико (шест) месеци. Родила га је Јелисавета, жена јеврејског првосвештеника Захарија. Јован је у реци Јордан крстио Христоса, па је у народу познат као Јован Крститељ. Пре крштења овај светитељ је најавио долазак Спаситеља, па га народ назива и Јованом Претечом, подсећа Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја. Такође, напомиње, да се у току године Свети Јован обележава 12 пута, јер је имао велику улогу у хришћанству.
– Зимски Јовандан се обележава 20. јануара, а летњи 7. јула, у народу познат као Ивандан. Важан дан је и 11. септембар, када се обележава Усековање главе Светог Јована Крститеља, празник познат и као јесењи Јовањдан. За летњи Јовандан су карактеристични обичаји који су у вези са култом сунца, а претпоставља се да је наслеђен од бога сунца и бога ватре. У нашем народу култ сунца је одувек био изражен, како у зимском, тако и у летњем периоду. У зимском периоду се разним обичајима желело подстаћи више сунчаних дана, а у летњем да летина буде што богатија – објашњава наша саговорница.
Етнолог наглашава да се нарочита пажња посвећује овом празнику, јер се верује да биље које се убере на Ивандан има посебну, лековиту моћ. Чак се сматра да лековите траве не треба брати пре Ивандана, јер оне до тада нису довољно зреле.
– Водило се рачуна да се на тај дан порани, пре сунца, да се уберу биљке, које ће се осушити и које ће служити за чај. Посебно је карактеристично да се плету венци од лековитих трава. Уопште венци у нашој традиционалној култури имају велику улогу, прво венац симболизује сунце, а друго верује се у велику заштиту магичног круга. Иначе, венац се плете, не само за Ивањдан, већ и за друге празнике. Шаренило и мирис цвећа имају важну улогу, јер девојке венце стављају на главе. У појединим крајевима девојке се и данас окупљају на овај празник, плету венце од најлепшег цвећа и певају: “Све девојке руже беру, руже беру, венце вију” – подсећа Снежана Шапоњић Ашанин.
Иначе, овај празник се слави и у ратарским и сточарским културама, јер се жели да се снагом биља поспеши звравље, не само укућана, него и стоке, и да уопште аграрна година буде што успшнија, због опстанка породице и читаве друштвене заједнице. Некада се нарочита пажња поклањала и паљењу ивањданских ватри, како би се на симболичан начин подстакли сунчани дани, који су неопходни у овом периоду, али и да би се уништила сва негативна енергија. Такође, и данас се верује да су све реке и воде свете и чисте, и да имају велику моћ. Уочи Ивањдана и на сам Ивандан се купа у рекама, што има лустративну, чистилачку улогу, каже наша саговорница.
– Ивандан посебно славе виноградари, а некада је постојало веровање да се три дана пре и три дана после Јовандана не улази у виноград, да би се обезбедила успешна и плодна година за грожђе и вино. А данас се често на овај празник организују вашари. У нашој околини је познат сабор, који се организује код манастира Стјеник, у подножју планине Јелице. Поред тога што је Јовандан манастирска слава, занимљиво је да се ту налазе и мошти Светог Јована Стјеничког, који се у 15. веку подвизавао у једној пећини изнад манастира. Светог Јована Стјеничког су Турци убили, а манастир запалили. У спомен на свети живот, његове свете мошти су похрањене у манастиру, тако да се вереује да има исцелитељске моћи. Монаси из манастира Стјеник бележе да су слепи прогледали и да су се многи излечели од тешких болести. Посебно се верује да је лековита извор вода изнад манастира, која се зове Светиња. И данас се многи умивају том водом. У овом манастиру се на Ивандан организује уранак, читаве породице се окупљају, присуствују светој литургији, а после тога се припрема гозба, наравно, посна храна. То је још један леп обичај који је и данас очуван – напомиње Снежана Ашанин.
Н. Р.
