У оквиру културно-образовне манифестације „Дани Вука Караџића“, Удружење „Чувари дела Вука Караџића“ и Књижевни програм Дома културе, организовали су књижевно вече ЗАВИЧАЈНИ ПЕСНИЦИ: ДИС, НАСТАСИЈЕВИЋ, РАДИЧЕВИЋ, ПЕТРОВИЋ, РИСТОВИЋ У ЂАЧКИМ ДАНИМА И МЛАДОСТИ. У програму су учествовали др Владимир Димитријевић и Милкица Милетић.
Пише: Александра Мишић
У организацији “Чувара дела Вука Караџића” др Владимир Димитријевић одржао је предавање о завичајним писцима, некадашњим ученицима и професорима чачанске Гимназије.
Могло се чути много тога занимљивог, између осталог:
Да је жена Радоја Јанковића, Дисовог друга из разреда, официра, ратника, дипломате и писца, помирила Пупина и Теслу.
Да су 1897. Дис и Радоје завршили Гимназију (Дис пао на матури).
Да је 1944. нестао Дисов син Мутимир који је иначе био припадник Равногорског покрета.
Да га се добро сећала мајка професора Леона Коена и да је сведочила о њему.
Да су Дисове песме настале према ритму народних тужбалица у тринаестерцу о чему је посвећено казивао професор Новица Петковић на својим предавањима у амфитеатру Филолошког факултета у Београду.
Да је спомен-костурницу Зебрњак, посвећену Кумановској бици, пројектовао рођени брат Момчила Настасијевића, а да је Момчило у чачанској Гимназији завршио шест разреда.
Да је у Чачку двадесетих година прошлог века харала маларија због близине Мораве и да су све пронађене зелене “ћасе”, керамичке посудице из тог доба, у ствари коришћене у магијске сврхе, да се отера болест.
Да мост и праг имају исто симболичко значење уласка, односно преласка у други свет.
Да према Настасијевићу у Милановцу живе идеалисти, а у Чачку материјалисти😊
Да је глумац Виктор Старчић родом из Брђана (ГМ) и да му је Настасијевић био професор, кажу, био је диван педагог и ђаци су га волели.
Да су Бранко В. Радичевић и Пуриша Ђорђевић заједно били у Недићевом Заводу за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци.(Значај Бранков је немерљив за српску културу: написао је књигу о надгробним споменицима чачанског краја “Плава линија живота”, створио реч “крајпуташ” за гроб-обележје без тела покојника, основао Дисово пролеће и Сабор трубача).
Да је професор Михаило Боровски, “бели Рус”, плакао у Гимназији док рецитује Пушкина, па песник Брана Петровић, тада ученик, помислио да тај Пушкин мора да је добар песник чим је код професора пробудио такве емоције, а заправо је Боровски плакао за својом матушком Русијом…
И да је најважнија прича Гимназије у Чачку у ствари прича о ружи (Чачани је добро знају).
Да је Обрад, отац професора Ћурчића, ковач, много волео да чита књиге и да је друговао са песником Ацом Ристовићем који је овако Гимназију опевао за сва времена: ”Видим врата једне школе са утиснутим пољупцима.”
И да су учионице број 37 и 38 тешко оштећене у бомбардовању…
Аца је после предавао у Гимназији
и имао култ бубица управо због бомбардовања јер би на звук сирена
легао на земљу и гледао у те бубице које су мирно пролазиле не хајући за рат…
