NEMA VIŠE DOBRIH ĆEVAPA
O tv seriji „Meso“, režija Saša Hajduković, scenario Nikola Pejaković, izvršni producent „Bosonoga“ Banja Luka, produkcija RTS i RTRS.
U subotu 23. decembra prikazana je deveta, poslednja epizoda serije „Meso“.
Ova serija je po mnogo čemu jedinstvena. Nastala je u Banja Luci, a i u potpunosti je posvećena ovom gradu i svakako produkcijski, umetnički najreprezentativniji televizijsko-filmski projekat Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine. Gotovo čitav autorski i producentski tim je iz Banja Luke: reditelj, scenarista, veći deo glumačke ekipe, ostali saradnici. Projekat je imao podršku i Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Filmskog centra Srbije RTS-a i RTRS-a, ali nije bilo podrške od fondova i ministarstava Republike Srpske.
„Meso“ je prvo prikazano kao tv serija od devet epizoda, a tek će biti prikazan istoimeni film, obrnut postupak u odnosu na ostatak domaće produkcije.
Dobili smo jednu tranzicijsku dramu, sa elementima krimića, trilera, psihološke drame, koja u fokusu ima grad van glavnih tokova istorijskog i civilizacijskog dešavanja, grad koji se menja pod uticajem savremenih prilika, gde poznato preko noći nestaje, a nastaje nešto čemu se svrha i smisao ne nazire. Čitav proces i te kako se odražava na žitelje grada, koji se pod uticajem promena i sami menjaju. U središtu priče su Mirko (fantastični Igor Đorđević) i Slavko (nikad bolji Nikola Kolja Pejaković), drugari iz detinjstva, koji se sreću posle dugo vremena u novim okolnostima, ali u njihovoj rodnoj Banjaluci, u kojoj nije više ništa kao što je bilo pre – tako kaže Slavko, a na Mirku je da to sam otkrije.
Mirko je davno napustio rodni grad, igrao fudbal svuda, ne naročito uspešno i zbog obnovljene povrede na zalasku je karijere, primoran da se zbog povrede i bez novca vrati u rodni grad. U rodnoj kući porodični biznis – roštiljnicu sa pravim banjalučkim ćevapom, vode majka, brat Mića (koga tako potresno tumači Branko Janković) i konobar Miša. Situacija koju zatiče Mirko u najmanju ruku je nevesela: roštiljnica pritisnuta novim poslovnim okruženjem je u dugovima, brat Mića, svedok ubistva oca Rajka (koji je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima u toku rata) je nesamostalan, vezan za majku, autističan i pati od niza duševnih boljki, kao i njegova dementna majka. I to nije sve, tajkuni i novopečeni biznismeni, bacili su oko na njihovu porodičnu kuću i roštiljnicu, a plac im je potreban za grandiozni tržni centar i ne biraju sredsva da do željenog dođu, milom ili silom. U svemu tome je Mirko zbunjen, ali pun brige za svoje i želi da pomogne majci i bratu, ne razmišljajući mnogo i „uvaljujući“ se u dugove kod lokalnog zelenaša. I onda, na scenu stupa Slavko, prijatelj iz detinjstva, sadašnji kontraverzni biznismen, u stvari kriminalac i diler, postaje uskoro jedini oslonac usamljenom i nesigurnom Mirku. Priču prati puno autentičkog, banjalučkog humora. U roštiljnici dokona ekipa razglaba uz pivu o brojnim temama: fudbalu, Bogu i naravno – ćevapima, starim dobrim vremenima koja su nestala, kao i pravi orijentalni mesni proizvod, koji nigde nije kao u Banjaluci. Pominju se banjalučki toponimi, sve ima tu neku lokalnu atmosferu, stalno se prepliću staro i novo, duh dobrih starih vremena, ali i nezaobilazni sastojci tranzicijskog doba: kriminal, droga, zelenaši, korumpirani političari, siromaštvo i odsustvo nade.
Dramaturgija nije linearna, događaji nemaju hronološki sled, dijalozi su dobro napisani, duhoviti, kako se od Nikole Pejakovića i može očekivati, režija je suptilna, puna vizuelnih simbola i karakterističnog filmskog jezika, koji povezuju stvaran sa iracionalnim svetom, koji je predstavljen nizom simbola, kao što su i imena glavnih junaka, koja asociraju na popularne strip junake, onda pojava odsutnih lica, ubijenog oca Rajka i pesnika Dina, bolesne majke, a sve to u snoviđenjima Miće, a kasnije i Mirka. Sve vizuelno dobro skockano, odlična fotografija Saše Petkovića i Dragana Radetića. Svet starog i novog se stalno prepliće, kao i sudbine junaka ove priče, sve je natopljeno strašću, brutalnošću, pohlepom, mržnjom, frustracijom, osvetom, a tu i tamo izviruju i dobrota, žrtva, duhovnost, istina, hrabrost, ljubav, vera i nada, onako jadne i iscepane, dronjave, ali ipak prisutne u današnjem surovom i nehumanom svetu u kom od života pucaju kosti i raspada se duša nesretnika i nestaju prijateljstva.
U devetoj i poslednjoj epizodi, nakon silnih obrta i očekivane propasti glavnog junaka i njegove porodice, dolazi do konačnog razrešenja, Mirko i njegova žena nalaze novi smisao u novom životu, sinu Rajku, a Slavkovi grehovi stižu na naplatu. Čini se da je poslednja epizoda malo zbrzana i da je napravljen nagli rez u odnosu na ostatak priče, bez dovoljno objašnjenja, ali to je možda i namera, da se ne kaže baš sve, da se nešto i nasluti. Sve u svemu, u pitanju je jedno televizijsko remek delo najnovije produkcije, koje služi na čast autorima, ali i RTS-u i RTRS-u. Bravo!
Klasičnog nastavka neće biti, ali isti autorsko-producentski tim priprema drugi deo tv trilogij, koji će se zvati „Kosti“ i planiran je za iduću sezonu.
Dušan Darijević
Foto: Dnevnik RS
