О СУСРЕТУ СА ЧИТАОЦИМА У ОСЛУ И СТВАРАЛАШТВУ СА КЊИЖЕВНИКОМ НЕНАДОМ ГУГЛОМ
Када неко посеје праве речи у срца људи, може мирно и спокојно посматрати њихово тихо зрење и радовати се када из тих речи изникну велика дела. Романи књижевника Ненада Гугла „Умро сам у петакˮ и „Велелепота секундеˮ писани су живим језиком који је био пријемчив слуху многобројних читалаца, тако да су у њима пронашли и одговоре, али и нове запитаности које ће разгранати њихове мисли и тежње у неслућеним смеровима. Роман „Умро сам у петакˮ водио је свог аутора у многе градове, а последњи у низу је Осло, где је књига тамошњој публици представљена 11. и 12. фебруара. О овом значајном искуству, о чудесном одјеку првонаписаног романа, књижевном стваралаштву које у себи сажима узимање и давање и о померању унутарњих планина у човеку – са писцем, професором српског језика и књижевности и рођеним Чачанином Ненадом Гуглом.
У суботу и недељу, 11. и 12. фебруара, у Парохијском дому Храма Светог Василија Острошког у Ослу представљен је Ваш роман „Умро сам у петакˮ, који је до сада имао чак шест издања и велики број читалаца на које је снажно деловао. Какве утиске сте понели из Осла и колико је за Вас значајан тај животни и професионални корак?
‒ Сваки корак је значајан. Нарочито ако корак иде у правом смеру. Ми често падамо у искушење да правимо велике или брзе, а не праве кораке, и то може да нам буде замка у коју упадамо, јер мислимо да ако корачамо, чинимо шта је до нас. Међутим, осим што се крећемо, увек је важно и да се крећемо у правом смеру. Гостовање у Норвешкој са романом „Умро сам у петакˮ заиста је био и леп и прави корак. Сусрео сам се са нашим људима који живе у Ослу и који су показали своју отвореност, жељу, искреност и пажњу у сусрету и са романом. Свакако тај сусрет са нашим људима у Скандинавији био је драгоцен за мене, обогатио ме и отворио неке нове погледе.
Иначе роман „Умро сам у петакˮ заиста је имао интересантан пут и омогућио ми различите сусрете. Осим промоција у разним градовима Србије и Црне Горе, роман је доживео и промоције у Франкфурту, Карлсруеу, Минхену, Будимпешти, Фридихсхафену. Свака та промоција долазила је као позив људи који су реаговали на роман, што показује да је књижевност данас итекако жива, иако многи мисле да је мртва и да данас поред интернета, филмова и серија нико не чита. Тачно је да је читање спора активност, али за разлику од друштвених мрежа и интернета који су брзи, а често успоравају човека, читање је можда споро, али оно убрзава човека и води га правим путевима.
Која је, по Вашем мишљењу, тајна многобројних препознавања у овом роману и његовог одјека у Русији, Ослу и шире?
‒ То је питањe које је у вези са самим циљем романа. Шта год да радимо у животу, на самом почетку себи треба да поставимо једно питање: „Шта желим да постигнем овим?ˮ. За мене је књижевност алат. То је крамп који треба да помогне човеку да копа до себе, да би тако нашао златну жилу у себи коју свако од нас има. Када сам почињао да пишем, увек сам имао то у мислима. Роман треба да буде усмерен ка читаоцу, јер читалац је важан. Књижевност је, нажалост, имала фазе у свом развоју када је била аутистична, херметична, затворена у себе, када је комуникација са читаоцима била на другом месту. Таква књижевност је, по мом мишљењу, мртва. Једино је жива она књижевност која комуницира са живим човеком, јер човек је битан, а не књижевност. Мислим да је роман „Умро сам у петакˮ успео да успостави тај живи однос са читаоцима и да је у томе тајна.
Бављење књижевношћу обележило је Ваш живот, вероватно најпре као читаоца, а потом и као студента, професора и књижевника. Колико су и на који начин прочитане странице интертекстуално проткане у Вашим романима?
‒ Бела Хамваш каже да уста могу да дају, да узимају и да узимају и дају. Дају када говоре, узимају када једу, и узимају и дају када љубе. Јасно је да је ритам узимања и давања најпотпунији. Тај ритам треба да остваримо. То је на крају крајева и ритам дисања, ритам удаха и издаха. Читајући странице разних писаца, најпре као читалац, а онда и као студент, узео сам многе драгоцености од врхунских светских умова. Све те мисли, поруке, стилови, сав њихов рад ‒ све то узимао сам без оклевања, затим сам на све то покушао да надоградим оно што је аутентично у мени, и онда сам то дао читаоцима кроз своје романе. Тако сам, надам се, остварио тај ритам узимања и давања. Човек треба да буде отворен за знања и постигнућа која су нам велики људи оставили, али треба да буде и аутентичан и оригиналан и да допринесе оним што има у себи. Када се те две ствари догоде, онда долази до комбинаторичке експлозије која може да има веома позитивне и корисне последице. Тако је у књижевности, али и у свим другим областима.
Када бисте из улоге професора тумачили сопствени роман „Умро сам у петакˮ својим ученицима, које елементе бисте истакли као кључне и шта сматрате његовом најважнијом поуком?
‒ Када су Милорада Павића питали о писцима, он је рекао да постоје само две врсте писаца. Прву групу чине писци који од истине праве књижевност, а другу они који од књижевности праве истину. Међутим, ја се не бих сложио са Павићем, јер сматрам да роман у себи мора да има и спрат истине, а то је спрат порука и вредности, али и фиктивни спрат књижевности који ће да ослика овај спрат истине. Заправо, мислим да најбољи романи имају, не два, него пет спратова. Осим ова два, ту се још налазе и спратови субјективног доживљаја, затим спрат љубави и спрат тајне. Ако роман код читаоца пробуди онај пар субјективних очију којим човек може да интерпретира стварност на свој начин, или да му пробуди љубав којом човек добија нову силу, или да му отвори онај пар очију којима се могу видети и откривати тајне у животу, то је онда најбољи роман. Не знам да ли је „Умро сам у петакˮ баш такав роман, али томе свакако тежи. Да ли је та тежња успела или не, на то, свакако, морају да одговоре читаоци.
Да ли сте током писања препознали његов будући утицај на многе и можда осетили тихо зрење нечег већег од првобитно започетог?
‒ Не. Човек када нешто ради, често нема никакву представу о томе како ће то изгледати. За то су нам увек потребни други људи, као огледала, да нам покажу да ли смо урадили нешто добро или лоше. Туђе око нас увек боље види него наше. Када сам почео да добијам повратне информације од читалаца, кроз поруке и мејлове, кроз живе разговоре, заиста сам доживео велико изненађење.
Романима које сте написали трудите се да утичете на трансформацију човека и његово усмеравање ка суштински важним стварима. Какав је савремени човек, а какав би требало да буде и колики су његови потенцијали, којих често није свестан?
‒ То је основна тема о којој размишљам. Тај распон између онога што „ја јесамˮ и онога што „могу да будемˮ. Тај пут између те две тачке, ако се на њега крене, јесте најбољи, најсмисленији и најлепши начин да се проживи живот. Веома је узбудљиво да оно што је у нама износимо у стварност. То се зове стварање. Међутим, тај трансфер од оног што је унутрашње и невидљиво у оно што је спољашње и видљиво, није само стварање конкретних ствари. Архитекта или зидар који праве кућу, воћар који гаји стабла и плодове, обућар, писац, дизајнер, спортски тренер, пословни човек, новинар или било ко други, сви они нешто стварају преносећи своје идеје из света мисли у свет стварности. Међутим, много је значајније да стварајући све те конкретне ствари, сви ми стварамо и себе и своју личност. А човек је заиста моћан и може незамисливо. Знам да многи на површан и савремен начин говоре о томе како је човек моћно биће и на тај начин нуде слабу утеху онима који су слаби, притиснути, обесправљени и често немоћни. Међутим, идеја није да се човеку пружи утеха, него да се човек покрене од тачке „ја јесамˮ ка тачки „ја могу да будемˮ. Тек када се крене на тај пут, а тај пут је пун трења и није лак, тек тада се појављује неочекивана и до тада невидљива моћ у човековом бићу. А сваки човек је заиста океан могућности, којих најчешће није свестан.
Верујете ли да је у књигама заиста садржана „права историја човечанстваˮ и шта нас та историја учи?
‒ Права историја човечанства није забележена у догађајима, него у мапама којима су се људи кретали кроз векове, а које су забележене у неким књигама. Свакако права историја човечанства тиче се, као што би Андрић рекао, „пута који смо превалили и циља коме идемоˮ. Најбоља књижевност на свету управо се бави таквом историјом, и онда можемо рећи да је „права историја човечанства“ забележена у књигама.
Којим бисте цитатом „разбили залеђено мореˮ у читаоцу и разбистрили му ум свешћу о лепоти живљења и велелепоти једне секунде?
‒ Прво ми пада на памет Кантов цитат: „Ми нисмо у простору, већ обрнуто, простор је у нама.ˮ Овај цитат показује да се у нама крију и лепота и снага и могућности које треба остварити. Заправо сваки човек носи у себи цео један свемир. Ипак, не могу а да не поменем Христову поруку из Новог завета: „Заиста, кажем вам, ко каже овој планини: дигни се и баци се у море, а не посумња у своме срцу, него верује да ће бити оно што говори, биће му. Зато вам кажем: све што молите и тражите, верујте да сте примили, и биће вам.ˮ Ова изрека говори о моћи коју човек има ако целог себе уложи у веру. Свако од нас је планина. И планину је тешко померити, али, ако планина почне да се креће, она носи све пред собом. То је заправо наш задатак, да померимо унутрашњу планину, да би нам свака секунда живота била осмишљена, снажна и лепа.
Какви су ваши будући планови?
‒ За, отприлике, месец дана из штампе треба да изађе мој трећи роман који се зове „Живео сам хиљаду годинаˮ. Требало би да прва промоција буде у Чачку. Надам се да се видимо на промоцији.
Како би се спознала велелепота сваке секунде и досегнуо живот у вечности, најпре је потребно да у нама умре све што је ограничавајуће и разорно и да се поново родимо умивени радошћу постојања. Романи Ненада Гугла отварају духовне очи, дају снагу, поручују да нисмо сами и откривају да је књига живота смислена и узбудљива, али само ако је ишчитавамо на прави начин.
Марија Миљуш
