НУЖНА ЕДУКАЦИЈА И ДЕЦЕ И РОДИТЕЉА
Међу ивањичким школарцима нема озбиљнијих облика насиља али је све израженије оно електронско што деца не препознају као неприхватљиво понашање. Зато је нужно едуковати их од најранијег узраста, али и њихове родитеље, закључак је округлог стола који је прошлог петка организовао ивањички Црвени крст.
По речима секретара ивањичког Црвеног крста, Анкице Мојсиловић, за организовање округлог стола о вршњачком насиљу није било конкретног нежељеног примера у локалној средини, али Црвени крст акценат ставља на превенцију. Још од 2006. године реализује у основним школама програм „Промоција хуманих вредности“ кроз радионице вршњачких едукатора са ученицима четвртог разреда. С обзиром на то да је вршњачко насиље све присутније и да је озбиљан друштвени проблем, његово решавање захтева укључивање свих, па су позвани представници школа и свих релевантних установа. Овом приликом је направљен пресек заступљености облика насиља и истакнуте неопходне мере за предупређивање озбиљнијих последица.
НЕПРЕПОЗНАВАЊЕ НАСИЉА
По ономе што су изнели представници школа, међу децом школског узраста има насиља првог и другог степена. Углавном је реч о оговарању, подсмевању уз употребу погрдних имена, хушкању, али и све учесталијем електронском насиљу односно, снимању и слању фотографија и видео записа. Основни проблем је у томе што деца не препознају да чине насиље.
-Код нас је присутно оговарање, трачарење али одмах реагујемо да не би ескалирало у озбиљније облике насиља. Програм Црвеног крста је одличан јер их учи да препознају шта чине. Рецимо они не сматрају да је оговарање насиље, казала је Дубравка Ивковић, педагог школе у Девићима.
-То оговарање вероватно потиче из породице, преузимају погрдна имена и сматрају да је то само шала. Снимају свашта и пошаљу једном, двојици другова и то се после шири. Немају свест шта раде, до чега може доћи, до каквих злоупотреба. Најсавременије мобилне телефоне и интернет има око 95% деце и то врло брзо постане вирално. Зато је нужна превенција и то од првог разреда, сматра Зоран Мутавџић заменик директора ОШ „Милинко Кушић“.
Апострофирана је улога родитеља који мање познају информационе технологије, функционисање друштвених мрежа и немају увида у оно што деца раде.
-Све док не буду узнемирени родитеље не интересује, неће реаговати. Ми смо у школи, која је иначе у програму „Школа без насиља“, забранили да мобилни телефони буду видљиви. Значи не ако их користе него да уопште буду видљиви било где. У супротном смо их одузимали и само родитељи су могли да их преузму. То је дало изузетне резултате. Поједини су нас питали да ли можемо и да их задржимо, јер су немоћни. Не могу да се одупру захтевима, притиску деце, објаснила је Милка Златић, психолог у ОШ „Кирило Савић“.
-Будући да деца све понесу из куће, неопходно је едуковати, оснажити родитеље, одржавати радионице за њих. Јер, деца се често и неће поверити родитељу а немамо увида колико је насиље присутно. То што се деци презентује је насиље. Има много случајева трећег степена али се ћути, јер ми у овој земљи генерално гурамо проблеме под тепих, мислећи да ће се решити сами од себе, речи су стручног сарадника Црвеног крста Марка Андрејевића.
Анкица Мојсиловић је подвукла да се мора утицати и на више нивое, јер је свашта присутно у медијима.
-Кад ти дете у четвртом разреду каже да му је идол Кристијан Голубовић шта рећи и учинити?
Када је реч о средњим школама ту је мало проблематичнија ситуација. Деца често пријављују касна ноћна дешавања из града која немају везе са школом. А како је приметио Срећко Ненадић професор Техничке школе, највише насиља је у првом разреду, јер, како је рекао не постоји права комуникација између основних и средњих школа.
-Прелази су проблематични, како из четвртог у пети разред тако и из основне у средњу школу. Ако је неко дете било проблем ми то морамо знати да бисмо обратили пажњу на њега и спречили озбиљније облике насиља.
Овом приликом је скренута пажња и на однос према особама са инвалидитетом. Друштво за дечију и церебралну парализу од 2009. године реализује пројекат кроз радионице социјализације и едукације. Заједничке радионице родитеља и деце са особама са сметњама у развоју утичу на бољу прихваћеност и елиминисање могућности насиља над том другачијом децом.
Ј.С.
