O nasilju se odavno ne može govoriti kao o nekim povremenim, ružnim slikama koje se dešavaju u našem društvu. Poslednjih godina je dobilo i nove oblike i forme, odnosno osvojilo je i virtuelnu sferu, u kojoj za sada ne postoje efikasni mehanizmi zaštite. Sve oblike nasilja koje imamo u stvarnom životu, poslednjih godina imamo i u virtuelnoj sferi, jer deca komuniciraju putem društvenih mreža, “žive” na Internetu. Prema nekim istraživanjima najveći procenat je verbalnog nasilja, i to, kako u stvarnom životu, tako i na Internetu. To su neke novine kojima društvo, a posebno obrazovne ustanove posvećuju naročitu pažnju i prevenciju, istakla je na početku razgovora za “Čačanski glas” Rada Karanac, prosvetni savetnik u Školskoj upravi.
Određene grupe i pojedinci nasilje koriste radi izlaska iz anonimnosti i medijske promocije. Pojedinci smatraju da je to možda način da se dokažu, pa koriste pogrešne moralne, nasilne obrasce da bi potvrdili svoj identitet. To je naročito uočljivo kod dece do peroda adolescencije. Prema rečima Rade Karanac, prosvetnog savetnika, pitanje nasilja nije samo pitanje nekog naučnog objašnjenja, ili stvar etike, moralnog delovanja, ili samo jedne grane, na primer sociologije ili psihologije, jednostavno to je stvar efikasnog delovanja sistema, svih ministarstava i institucija koje se na direktan ili indirektan način bave nasiljem, odnosno brigom o deci, o učenicima. Jedino preuzimanjem čvrstog stava u sprovođenju donetih zakona i procedura, možemo očekivati da ćemo u nekom trenutku moći da kažemo da je smanjen procenat nasilja u školama. Takođe, vrlo je bitno osvešćivanje da postoji problem, da postoji nasilje i da moramo reagovati, naglašava naša sagovornica.
– Ključna reč za priču o nasilju i toleranciji je odgovornost. Čini mi se da ne možemo da preuzmemo odgovornost za svoje postupke kao profesionalci i kao neko ko ima društvenu ulogu da se bavi decom, da bude roditelj, ili nastavnik, već da odgovornost vrlo često prebacujemo na nekog drugog. Često tražimo i kolektivnu odgovornost. Smatram da moramo pokušati sami da se promenimo, da bi drugog menjali. Često čujem od roditelja da je škola odgovorna. Naravno, dete u školi treba da bude bezbedno, što jeste najbitnije. Ali, roditelji misle da je za sve što se dogodi u školi, odgovorna škola. Naravno, škola prepoznaje i odgovornost roditelja. Upravo zbog toga su novim zakonskim rešenjem uključeni i roditelji u proces odgovornosti, kroz određene sankcije. Smatram da svako ko prekrši određena pravila ponašanja, mora nadoknaditi štetu. Na taj način će dete videti da kada napravi određenu štetu, mora na neki način i da je popravi. Naravno, ne mislimo samo na materijalnu štetu, već i na štetu kojuje nanelo kada je uvredilo ili etiketiralo druga ili drugaricu, jednostavno ružno se ponelo. To je ustvari učenje o toleranciji, odnosno kako da ispravimo ono što nije dobro – objašnjava Rada Karanac.
MORAMO “RAZBIJATI” PREDRASUDE
U istraživanju urađenom pre tri godine, pod nazivom “Procena mladih Čačka o bezbednosti u gradu”, na tvrdnju: “Ne dopadaju mi se osobe koje štrče iz grupe i koje se ponašaju drugačije, drugačije izgledaju, imaju neki hendikep, imaju drugačija opredeljenja i poglede na svet”, 20 odsto (u tom trenutku160) učenika je reklo da se slaže sa tim, a oko 20 procenata je bilo neodlučno.
– Neodlučni su ciljna grupa sa kojom treba raditi, jer oni imaju različite informacije, stavove koje čuju u kući, školi, vršnjačkoj grupi. Deci je potrebna pomoć da formiraju stav. Tolerancija mora da postoji, jer smo mi svi različiti. Takođe je bio poražavajuć i podatak da 18 odsto (150) učenika smatra da svi ljudi nisu jednaki i da ne treba svi da imaju ista prava, a isti procenat učenika je bio neodlučan. To su rezultati koji su ukazali da mi treba da radimo sa učenicima na razbijanju predrasuda, jer smo kao društvo puni predrasuda – ističe naša sagovornica.
Za nasilje ne postoji nikakvo opravdanje, koje mi često tražimo u patrijarhalnim obrascima, balkanskom mentalitetu, našoj tradiciji, običajima…
– Ti patrijarhalni obrasci kao da se prenose nekim genetskim kodom, kao da nasleđujemo to da ne treba da reagujemo kada vidimo da postoji nasilje. Često čujemo ljude koji kažu da ne mogu da se mešaju, jer se plaše da i oni ne budu učesnici. Niko ne traži da uđu u krug nasilja, već da pozovu nadležne, a to je policija. Ukoliko sami ne reagujemo na bilo kakvu pojavu nasilja i ako uvek očekujemo da neko drugi nešto uradi, samo se vrtimo u krug. To je priča o odgovornosti koju moramo da preuzmemo na sebe, prvo kao profesionalci na radnom mestu, a potom kao odgovorni građani jednog demokratskog društva, u kome se od nas očekuje da ne budemo tolerantni na neravnopravnost, diskriminaciju i bilo koji oblik nasilja – apeluje Rada Karanac.
U školskim upravama najčešće se prijavljuje fizičko nasilje, jer se ono lako uočava. Ali, kako naglašava, uvek dolazimo do toga da je prethodilo verbalno nasilje:
– Statistika se stalno menja. Međutim, važno je koliko škola prepoznaje da se nešto dešava i koliko će da reaguje na sve oblike nasilja. Škola mora da bude odgovorna zajedno sa svim nastavnicima, učenicima i roditeljima. Škola mora biti bezbedno okruženje, kako za učenike i nastavnike, tako i za sve ostale.
DECA SU SLIKA RODITELJA
– Prisustvo nasilja je problem društva, a ne samo škole, koju svi prozivaju. Učenik u školi nije naučio da psuje, krade, šutira, šamara, koristi mobilni telefon… On je s tim došao u školu. Škola je samo institucija koja se trudi da svojim normama, pravilima ponašanja, planovima i programima, vannastavnim aktivnostima i saradnji sa roditeljima bude predstavnik društva. Koliko radimo sa učenicima, paralelno radimo i sa roditeljima. Ali, postoje roditelji koji nemaju uvida da njihovo dete radi nešto loše. Najveće probleme imamo sa preterano popustljivim roditeljima, koji nisu postavili jasne granice u svojoj porodici, u vaspitanju svoje dece, kao i sa roditeljima preterane strogosti i agresivnosti, koji čak i fizički zlostavljaju decu, nasilno se ponašaju. Mnoge škole imaju i problem sa roditeljima koji nemaju vremena da vide zašto njihovo dete ima negativne ocene, zbog čega se loše ponaša. Deca “vrište”, vape za pomoć, ali samo škola, bez saradnje sa roditeljima, ne može da pomogne – ističe Katarina Dunjić Mandić, školski psiholog u Gimnaziji.
Naša sagovornica podseća da istraživanja sprovedena u Gimnaziji, pod nazivom “Uzori i ideali mladih”, pokazuju da su majka i otac na prvom mestu uzora, kao najvažnije osobe u životu:
– Reč je o učenju po modelu koji se donosi iz kuće i tako se ponašamo gde god da smo. Škola jeste meste gde se odvija proces socijalizacije, ali deca su došla sa određenim osobinama i navikama. Deca su slika svojih roditelja, ne samo fizička, nego i mentalna.
Prema njenim rečima, jako je važan i uticaj medija, “gde imamo monstruozne izvore i modele zlostavljanja, gde deca mogu da vide kako jedni drugima da napakoste, kako nekoga da povrede”.
– Pored toga što su agresivni, učenici koji se opisuju kao nasilni pokazuju visok nivo društvenosti i otvorenosti ka drugim ljudima, manipulativnost u ponašanju, nisku savesnost i nisko ili visoko vrednovanje sopstvenih kvaliteta. Kombinacija visoke ekstrovertnosti, agresivnosti, pozitivnog i negativnog vrednovanja sopstvenih vrednosti karakteristični su za učenika koji uzima ulogu nasilnika u vršnjačkoj interakciji. Ovo je posebno izraženo među učenicima viših razreda osnovne škole. Žrtve su uglavnom više introvertne, izolovane, povučene, osobe okrenute ka sebi. Dečaci su u višem osnovnoškolskom uzrastu skloniji i izloženiji fizičkom nasilju, a devojčice nefizičkim oblicima, kao što su ogovaranje, spletkarenje, širenje glasina, verbalno nasilje… – objašnjava Katarina Dunjić Mandić.
ZA NASILJE NE POSTOJI OPRAVDANJE
– Deca danas žive po modelu: “Hoću sad, sve, odmah, nemam vremena da čekam”. Ali, to i ne čudi, s obzirom na to da je narod u Srbiji osamdesetih godina imao pristojan život, devedesete su donele sankcije, hiperinflaciju, krize, pojavu veličanja kriminala, korupcije, tabloidnih medija, promociju lošh vrednosti, a dvehiljadite su obeležile velika očekivanja da će biti nešto bolje, i ona traju već 20, 30 godina. Stalno smo na nekom rubu, i tu smo izgubili osećaj za toleranciju. To je jedan od uzroka, zbog čega smo postali agresivni, nasilni. Uvek je bilo nasilja, u svim društvenim zajednicima. Ali, samo od nas zavisi koliko će ga biti i u kojoj meri, jer apsolutno ne postoji opravdanje za nasilje – kategorično kaže Rada Karanac, prosvetni savetnik.
N. R.
