ПРВИ ОБЈЕКАТ У СТИЛУ МОДЕРНЕ АРХИТЕКТУРЕ У ЧАЧКУ
НОВА ПОШТА ИЗ 1938. ГОДИНЕ
Пише: Др Милош Тимотијевић, историчар
Први објекат у стилу модерне архитектуре, Чачак је добио 1938. године. Била је то зграда нове Поште, рад архитеката Јована Ранковића и Бранка Петричића. Пројекат је настао у атељу Министарства грађевина Краљевине Југославије.
После Првог светског рата Пошта у Чачку је смештена у Кућу Драговића, у Улици кнеза Милоша. На иницијативу Војка Чвркића (1898-1942), народног посланика Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) из Среза љубићког, који је 1937. године постао министар пошта, телеграфа и телефона, покренута је иницијатива да се у Чачку подигне нова Пошта у самом језгру града, на углу улица Степе Степановића и Господар Јованове. Заправо, да није било Чвркићеве иницијативе, ова зграда никада не би била подигнута.
Чвркићи су једна од најстаријих породица у чачанском крају која је имала и родбинске везе са фамилијом Милоша Обреновића из Добриње. Ипак, Чвркићи нису били приврженици Обреновића, већ истакнути чланови радикала Николе Пашића и народни посланици у више генерација. Војко Чвркић је завршио права на Универзитету у Београду, потом се бавио адвокатуром у Чачку. Са братом Михаилом био је у опозицији режиму диктатуре краља Александра Карађорђевића, да би 1935. постао један од најистакнутијих чланова Југословенске радикалне заједнице. У јуну 1936. ушао у је у Главни одбор странке и убрзо постао и потпредседник Народне скупштине.
Милан Стојадиновић га октобра 1937. поставља за министра пошта, телеграфа и телефона. После пада Стојадиновића, није отишао у опозицију већ је у Влади Драгише Цветковића постао министар без портфеља, а у Скупштини, председник Посланичког клуба ЈРЗ. Настојао је да усмеравањем државних инвестиција помаже Чачак, нарочито свој родни крај на Каблару (пробијање путева, довођење телефона, подизање споменика, изградња репрезентативних зграда). Његова политичка каријера била је пуна преокрета и сукоба са многим људима. За време устанка 1941. организовао је атентат на пуковника Михаиловића на Равној Гори, што је био разлог његове ликвидације, коју су 9. децембра 1942. на Kаблару, извели људи Предрага Раковића, команданта ЈВуО.
Нова пошта у Чачку на много начина у вези је са делатношћу министра Војка Чвркића, што је данас заборављено, као што се мало зна и о личностима двојице архитеката који су осмислили здање. Један од њих, Јован Ранковић, архитектуру је завршио 1928. на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду и исте године се запослио у Министарству грађевина Краљевине СХС (Југославије). Пре пројектовања Поште у Чачку, Ранковићеву архитектуру, углавном, су карактерисале одлике националног стила, што се може уочити на згради Банске палате у Бања Луци (коју је урадио са Ј. Бончић – Катеринић и А. Павловић) из 1930–1933. године, потом на згради Поште у Крушевцу из 1938, док је стамбене зграде у Београду (Булевар Краља Александра, Палмотићева) обликовао у стилу Ар-Декоа.
Други архитекта, Бранко Петричић, дипломирао је на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду 1935. године. По завршеном факултету, запошљава се у Министарству грађевина Краљевине Југославије, али се убрзо отиснуо на путовање у Европу. Током боравка у Паризу 1937. радио је у атељеу чувеног архитекте Ле Корбизијеа, где је помагао на пројекту „Plan de Paris-37”.
Архитекта Јован Ранковић је Пошту у Чачку замислио као правоугли кубични простор са полукружно решеним шалтерским делом. Други архитекта овог здања, Бранко Петричић, Пошти у Чачку дао је коначан облик, тако што је основу закривио у облику полукружног прстена. Касније је Петричић ову замисао реализовао на једном много познатијем здању, Дому синдиката на данашњем Тргу Николе Пашића у Београду (1947), која је подигнута у стилу тада владајућег социјалистичког монументализма.
Пројекат за Пошту у Чачку одобрен је у априлу 1938. године. Истог месеца је и започета градња, која је довршена крајем године. Поред основе у облику полукружно закривљеног прстена, грађевина је саграђена у бетону и обложена полихромним вештачким каменом који имитира мермер, а на фасади нема орнамената. Прозори у приземљу су добили висину улаза, и на тај начин одредили ритам овог дела фасаде, док је спрат добио пет прозора, који се смењују са блоковима вештачког камена између њих. Кров је решен равно.
Пошта у Чачку је предвиђена као једноспратница са приземљем, али јој је шездесетих година ХХ века дозидан још један спрат. Дограђени спрат у потпуности прати решење грађевине и разлика је приметна само у боји употребљеног камена.
Иако није великих димензија, Пошта у Чачку оставља утисак монументалности, што је остварено закривљењем фасаде. На тај начин здање је илузорно добило на величини. Полихромни вештачки камен (имитација мермера), као подсећање на архитектуру из прошлости, такође је допринео успешном уклапању у амбијент. Доградња зграде деведесетих година двадесетог века није битније пореметила ову зграду која је и данас један од симбола Чачка.
