Piše: Jovana Diković, postdoktorant, na privremenom radu u Cirihu, Švajcarska
Retko pišem na srpskom, ali i dalje razmišljam na srpskom sa čačanskim akcentom. Kada me ljudi ovde pitaju odakle sam, ja im uglavnom kažem iz grada 130 km od Beograda, kao da je ta informacija suštinski važna za njih. Doduše, jednom se moj trud isplatio. Prošlog leta na konferenciji u Otavi upoznala sam kanadskog kolegu koji je želeo da mu preciziram na koji grad tačno mislim. Kada sam mu začuđeno odgovorila Čačak, rekao mi je da je posetio taj grad, Guču i Sabor trubača, Beograd i dobar deo Srbije dok je bio na studentskoj razmeni. Obradovala me je činjenica da je neko uvrstio Čačak u gradove koje treba obići tokom njegovog tromesečnog boravka u Srbiji.
Kada razmišljam sa čačanskim akcentom, skoro nikada ne izostavim da za situacije, ljude i pojave u sebi upotrebim reči za koje ne mogu da garantujem da vode poreklo odatle, ali ih jedino u Čačku čujem: „ene“, „mentalac“, „skočanjiti“. Kada želim da kažem da se vraćam kući, ja često kažem da idem u Čačak, iako je Beograd moja i dalje važeća srpska adresa. Kada mislim o Čačku, pomislim na pogled na Ovčar sa gradskog šetališta u suton. To je jedinstvena prednost geografskog položaja kotline, koja ti daje mogućnost da stremiš pogledom i mislima visoko. Iz sličnog razloga sam oduvek volela ulicu Aveniju lipa, ne samo zato što ima sofisticirano ime, i po neko drvo, već i zato što se Beljina i obronci Jelice postepeno izdižu nad gradom, praveći prirodni zaklon od jakih vetrova i stvarajući posebnu gradsku mikroklimu. Bedem je u srcu svakog Čačanina i neizostavni deo svačijeg detinjstva. Pored teniskih terena, na kojima, nažalost, nisam igrala tenis, jer ga nikad nisam ni trenirala, volim da mislim o bivšoj kafani Lovac gde smo moje sestre i ja, sa bakom i dedom, jednom mesečno, odlazile na ćevape. Blizina Morave, šuštanje stoletnog drveća, i povetarac koji je u leto nanosio velike količine komaraca su deo mojih uspomena iz detinjstva. I po koje razbijeno koleno na Bedemu. Obala Morave ka Ljubiću nekada je bila privremeni dom Cigana Čergara. Kada se u mislima šetam tuda, uvek se setim Čergarki u njihovim raznobojnim suknjama i platana koja se suše na žicama razvučenim između drveća. Setim se svoje ulice, i poligona na kojem se do u kasne noćne sate leti igra košarka. To beskonačno odzvanjanje lopte, koja se odbija o tlo, često nervira neke od mojih članova porodice, jer ne mogu da zaspe, a mene čini srećnom, jer znam da sam kod kuće.
Kada razmišljam s čačanskim akcentom, setim se raznih mesta, kafana i kafića, porodičnih okupljanja, gde sam od smeha nekada gubila dah, jer su tu sedeli ljudi sa posebnim, čačanskim, smislom za humor, felinijevskim fizionomijama i osećajem za komičnost.
Kada me neko opet ovde bude pitao „Odakle si?“, verovatno ću reći „iz Čačka“. Nikad se ne zna. Možda je još neki stranac uspeo da ga stavi na mapu gradova Srbije koje vredi posetiti, i ponese ga u srcu sa sve njegovim za izgovor teškim imenom, haotičnom arhitekturom, ali sa čarobnom simbiozom ljudi, grada i prirodnog okruženja.
