Њихове две раднице немају ниједан дан боловања и годишњег одмора. Својевољно. Ранђелина већ 37 година. Однедавно са њом ради и њена ћерка Биљана. Изузетну верност послодавцима показала је и Мица. Заједно са доскорашњим власником Рашком, код породице Николић, пензију је дочекало још четворо запослених. Требало би поменути и оснивача, који је пре 42 године препустио посао сину. До сада, шесторо пензионера…
На вратима се појавио младић носећи три, четири велике кесе са вешом за прање. Прошао је поред главног пулта, одложио их, али није изашао из радње. Наставио је да ради теже физичке послове, које не препушта ни запосленим женама, ни оцу. Био је то нови власник „Хемијског чишћења и бојења“ породице Николић, ускоро дипломирани инжењер грађевине, пливач за Богојављенски крст, младић невероватног духа и топлине…
ПОРОДИЧНА БЛИСКОСТ
Боривоје, Рашко, Лука. Тако је почело, од деде до унука. И будући грађевински инжењер Лука, намерава да споји два занимања и настави породичну традицију. Како каже, мора због деда и оца који су деценијама стварали, чували, претрпели тешка времена, али сачували и унапредили посао. Свестан је и да су њих двојица успели да своју породичну снагу пренесу на запослене. Невероватна драгоценост, коју је, можда, само наизглед лако стећи, а још теже задржати.
– Предивно радно окружење. Никада нисмо повисили глас једни на друге. Заједно се договарамо, радимо и учимо. Сродили смо се, као да смо једна породица. Савесно радимо, као за себе – објашњава Ранђелина своју вишедеценијску верност послодавцима. Њена ћерка је почела да ради пре три године, али није дошла у непознату средину. Одрасла је у Радионици за хемијско чишћење и бојење породице Николић, као и Лука. Обоје заједно и раде и уче од старијих и једно од другог.
ДЕДА БОРИВОЈЕ
Та породична блискост са запосленима потекла је од деде Боривоја. Знао је да су људи најважнији за развој и опстанак сваког посла. Али, није кренуо погрешним путем, само да угађа и мољака. Кад тад, такав однос би превршио меру. Ако је требало, знао је да буде и други отац и изнад свега, прави пријатељ.
Боривоје је рођен 1914. године, када је почео Први светски рат, у Зекама. Дошао је у Чачак да се школује. Ту су он и његов брат Вељо шегртовали код старог чачанског бојаџије Милосава Рисимовића, оца сликара Богића, и учили Занатско-трговачку школу. Чува и данас син Рашко очеву похвалу из 1930. године. Посебно је занимљива, због порука. Нису истакнути само главни подаци о власнику, већ је врло уочљиво: ”Сваки занат је златан”, ”Здравље је највеће богатство”, ”Свако је ковач своје среће”. Стални подсетник. Тако је некада школа припремала ђаке за живот.
Боривоје је од почетка био предузетник. Отворио је бојаџијску радњу у Хајдук Вељковој, касније у Скадарској улици. Радио је све до 1980, када је посао преузео његов син Рашко. После је живео 20 и више година. Умро је почетком 21. века, тада је увелико био у десетој деценији.
И тих, осамдесетих година, бојаџијски занат је почео да изумире. Када је Рашко преузео посао од оца, напустио је ”Ремонт”. Уследило је још промена, купио је нови локал у комшилуку, у данашњем Бојаџијском сокачету, и ту отворио ”Хемијско чишћење и бојење”. Успео је да споји више заната. Пошто је прецизни механичар још увек поправља велике машине за прање и суво чишћење одеће и других материјала.
– Навикао сам да радим по цео дан, за нас приватнике нема радног времена. Још увек поправљам машине, док Лука не савлада занат. Од када сам пензионер, он је преузео посао – подсећа Рашко Николић. Не жали се, има посла. Али, и Николићи су осетили пандемију корона вируса. Све мање људи доносе на чишћење свечана одела која носе на свадбама и другим породичним прославама. Помиње Рашко и доминацију вештачких материјала, као да нико више не прави одећу од памука, лана или вуне… То зна неминовно да зада главобољу, када дође време за прање. Зато муштерије у њиховој радњи добију савет, не само за одржавање, него и како да препознају оригинал и не троше новац на добро урађене плагијате. Прави производ увек има тачно утврђену фабричку ознаку.
УНУК ЛУКА
Ново доба захтевало је и да Николићи придодају још једну делатност. Сада су и радионица за прање веша. Првенствено еколошка!
– Упоредо студирам грађевину и радим у радионици. Требало би да ускоро завршим факултет. Одувек су ме привлачиле велике зграде и желео сам да их правим, као и наша радионица. Не бих волео ни да скроз замре бојаџијски посао, рекло би се да се последње време, ипак, муштерије враћају правим вредностима и природним материјалима. Неки их се нису ни одрицали – примећује нови власник Лука Николић.
Како је свака генерација у породичном послу доносила нешто ново, ни он није дозволио да га победи време. Његова је заслуга што је радионица користи искључиво еколошка средства за прање и чишћење.
Осим Биљане и Луке, још један подмладак помаже у радионици породице Николић. Иако учитељица, Лукина старија сестра Јована се није одрекла породичног посла. Тренутно је и на породиљском одсуству. Пред Нову годину је добила дечака и девојчицу, сада има троје деце. Лука и Јована имају и сестру Јелену, која им је увек велика подршка.
Знање, жеља да учи и радне навике. Све је у младом власнику и будућем инжењеру грађевине. И не само то, изузетно васпитање и осмех којим осваја. Сваки доказ да је у породици стицао више од посла и традиције. Лука је и јуче пливао за Богојављенски крст.
