НИКОЛА РАДОВИЋ – ОД „НАСТАВНИКА ГОДИНЕˮ У КИНИ ДО ШКОЛЕ ЈЕЗИКА „GO KIDSˮ У ЧАЧКУ
Подучавање деце енглеском језику, као и стварање и извођење ауторске музике, основне су карактеристике Николе Радовића, који је, након повратка из далеке Кине, одлучио да богата предавачка искуства која је тамо стекао пренесе у Чачак, у школу енглеског језика под називом „Go Kidsˮ. Говорио нам је о савременим методама раде које се тамо користе, али и о самом процесу усвајања страног језика, не занемаривши притом ни своју другу љубав – музику и присетивши се наступа са бендовима, учешћа у полуфиналу емисије „Ја имам таленатˮ, али и на чачанском фестивалу „Причаˮ и истакао је жељу да инспирише људе својим уметничким стваралаштвом.
По чему се принцип рада у Вашој школи енглеског језика „Go Kidsˮ разликује од традиционалног начина рада са децом и у ком узрасту је најпрепоручљивије започети учење страног језика?
‒ Учење језика је ствар коју сва мала деца пролазе са својим родитељима, родбином, окружењем, другарима. Наравно, ми деци не предајемо матерњи језик, већ се то знање стиче процесом који се назива природна аквизиција или усвајање. То је управо приступ који ми заступамо у „Go Kids” – учење страног језика као матерњег. Креирамо ситуације, вежбе и игрице где деца из датог контекста уче како да користе језик, а да не пролазе кроз досадне граматичке вежбе. Тај начин предавања се назива и STEAM, који је у модерном свету постао основни облик предавања, не само страних језика, већ и осталог школског градива. STEAM је акроним од речи наука, технологија, инжењерство, уметност и математика (Science, Technology, Engineering, Art, Math). Све то је садржано у нашим часовима енглеског језика и деца сјајно реагују на тај приступ. Наш мото је да дете које воли енглески језик, лако га и учи. Ми развијамо ту љубав према језику код њих, а резултати у школи потврђују ефикасност тог приступа. STEAM је сјајан за примену већ од треће године живота, а ми примамо мале ђаке од четврте године па навише. Поседујемо и најмодерније електронске табле на додир на којима имамо најзанимљивије игрице и илустрације које помажу у учењу.
Каква су Ваша претходна искуства са подучавањем енглеског језика и да ли сте све то сада имплементирали у рад своје школе?
‒ Отишао сам у Кину 2015. године и тамо сам прве године радио у интернационалној школи енглеског језика „CinoStarˮ, која је у Кини имала преко 100 својих школа. Етаблирао сам се као врло успешан наставник и добио трећу награду за Наставника године у конкуренцији стотињак школа. Године 2016. прелазим у „Stanley Potential Englishˮ тренинг центар у Пекингу, који је у том тренутку имао око 200 ђака. Радио сам као главни наставник (Head teacher), тренер других наставника и писао сам курикулум школе. У периоду од јуна 2016. до марта 2020. школа је порасла са 200 ђака на 3800 ђака у три центра. Био сам у сталном контакту са нашим издавачем Pearson-ом, чије смо књиге користили и који су долазили из Велике Британије да посматрају наше часове због наглашеног успеха школе. Од 2020. сам прешао у Гуанџоу, у школу „MXE” где сам био директор школе и врло брзо смо са 30 дошли до 200 ђака. Због приватних разлога сам се вратио у Србију у септембру 2021. Сва своја претходна знања и искуства смо пренели у нашу школу „Go Kidsˮ, где радим са својим дугогодишњим колегом из Кине Зораном, који предаје нашим најмлађим ђацима.
Које савете бисте упутили онима који савладају теоријски део неког страног језика, али имају потешкоће у свакодневној комуникацији на том језику?
‒ Језик је средство комуникације и, ако је порука пренесена, то је успех. Људи треба да се ослободе страха од грешке и мислим да је то оно што најбоље радимо. Када се страх превазиђе, лакше се учи, јер је студент опуштен и нема отклон према страном језику, већ ужива у својим новостеченим вештинама. Сав програм прилагођавамо нашим полазницима и тражимо од њих тачно толико да су увек пред изазовом, а никад „затрпаниˮ градивом. Тако успостављамо један здрав, а изазован и занимљив процес учења.
Сведоци смо потешкоћа и изазова са којима се суочавају просветни радници данас, али и нове генерације ученика које припадају неком новом дигиталном добу. Сматрате ли да би неки другачији приступ и корените промене школског система позитивно утицале на читаву ситуацију?
‒ То је врло опширна тема, а и прилично осетљива. Сматрам да је неопходно уводити нове технологије у учење и баш због тога користимо дигиталне табле на додир, али не треба претеривати са тим. Генерално, у модерном свету се учи кроз контекстуализацију градива, док се избегава „сувопарноˮ нагомилавање градива и података. Наше школство заиста промовише неке добре принципе и показујемо одличне резултате на разним такмичењима по свету, али свакако да треба нових идеја да бисмо остали у кораку са временом.
Изузев бављења поменутом професијом, неко сте ко се читавог живота врло успешно бави и музиком. Шта Вам пружа музика што се не може надоместити ни са чим другим и које су Вам најлепше успомене када су наступи са бендовима у питању?
‒ Заиста, музика је велики део мог живота, и то врло важан део. Неке ствари нису преводиве на „свакодневни језик”, а ја их чујем у песмама, па сама музика, то јест мелодија, објашњава ту емоцију. Питање емоција је врло важно у мом животу и остајао сам у блиском додиру са њима кроз песме које сам стварао и људе са којима сам свирао. Увек сам се трудио да свирам са људима са којима могу и да се дружим, па је онда сваки бенд био као породица и све их подједнако волим. Било је много дивних успомена, али оно што ме највише радује јесте кад ми неко каже да су га речи песме или мелодија „додирнули” и да све то заједно развија машту и носи на неко лепше место. Мислим да је суштина музике неки облик комуникације са слушаоцем. Ако сам кроз своје песме успео да макар једну особу инспиришем на нешто лепо, онда сам успео као музичар и срећан сам човек.
У скоријем периоду наступали сте на фестивалу „Причаˮ у Чачку. Каква су Вам искуства са поменуте манифестације и сматрате ли да Чачак успева да одржи карактер рокенрол града?
‒ „Причаˮ траје дуги низ година и самим својим трајањем потврђује квалитет. Била нам је част да са нашим бендом „Тампон зона” наступимо на „Причи” и заиста смо уживали да публици представимо неке нове песме. Морам нарочито да похвалим техничку организацију и квалитет звука. Наступао сам на „BeerFestˮ-у и „EXITˮ-у и сматрам да квалитет звука и бине на „Причиˮ не заостаје нимало за овим, већ легендарним, фестивалима.
Имали сте прилику пре десетак година да учествујете у програму „Ја имам таленатˮ где сте представили своју ауторску музику и ушли у полуфинале. Са каквим осећањима се присећате тог периода и да ли је у данашње време лакше представити свој уметнички рад него тада?
‒ Да, то је заиста било сјајно. Реакције публике су жестоко превазишле моја очекивања и био сам нарочито срећан због успеха који сам постигао ауторским песмама. „Ја имам таленат” је одлична платформа за представљање свог рада широком аудиторијуму због квалитета продукције и великог броја публике која то прати. Заиста једно непоновљиво искуство и драго ми је да сам искористио ту шансу.
Можете ли нашим читаоцима препоручити неколико музичких бендова које сматрате квалитетним?
‒ Данас је јако лако доћи до квалитетне музике преко интернета, канали су многи. Од streaming сервиса до YouTube-a, алгоритам препознаје наш укус и даје одличне препоруке свакоме у зависности од личних преференција. Понекад је добро изаћи из алгоритма и потражити нешто ново, али верујем да је сваки читалац већ нашао своје изворе. Оно што нам недостаје је концентрација и посвећеност, живот је брз, а времена мало. Ако морам, увек ћу радо препоручити Damien Rice-а, као неког ко је врло близак мом укусу, то је један ирски вагабонд, улични трубадур, који испевава своје срце уз акустичну гитару. А то баш волим.
Марија Миљуш
