Društvo Reportaža

НИКАДА НИЈЕ КАСНО ЗА ПОСЕТУ КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

За три дана, група из Чачка и Краљева успела је да посети 12 манастира и цркава. Само наизглед „убитачан“ ритам, јер све се да издржати. Српска историја и сведочанства вишевековног живота Срба су на сваком кораку, али је и доживљај свих тих места, понајвише личан. Најважније је да је свуда безбедно и да је могуће успоставити цивилизацијски разговор и сарадњу.

Не важи за све, али је било дилема пре одласка. Да ли је довољно безбедно, може ли тамо да се седне у кафић и на миру попију сок и кафа, шта ако буде провокација? Далеко су замисли ишле, чак и до тога да аутобусе посетилаца из Србије прати КФОР. Ипак, све сумње су превазиђене и 35 Чачана и две Краљевчанке упутили су се крајем августа пут Косова и Метохије. Са њима су били и Милан и Стефан, водичи Поклоничке туристичке агенције „Јеж“, која припада Жичкој епархији. Кренули су на пут уз благослов владике Јустина.

Олакшање, уколико је и било неке бојазни, уследило је већ на Административном прелазу Јариње. Није било потребе ни да путници излазе из аутобуса. Водичи су однели личне карте српској полицији, а косовка је ушла у аутобус и погледала документ сваког путника понаособ.

Иако су тек пошла на пут, групу из Чачка и Краљева очекивао је исуњен дан. Прва „станица” била је Црква Светог Василија Острошког у Лепосавићу. Савремено здрање, скоро подигнуто, а у порти се налази споменик патријарха Павла у природној величини. По мишљењу многих, лепши од сличних у Београду и Требињу. Фрескопис је живих боја, што је, вероватно, карактеристика савремених цркава. И једина је на Косову посвећена Светом Василију Острошком.

Већ ту, у Лепосавићу, прва добродошлица. Гост оближњег кафића понудио је свима да пробају његову домаћу ракују. Због таквог геста, брзо се заборави да није било могуће попити кафу, пошто је нестало воде.

Право окрепљење за следеће место – Меморијални комплекс Газиместан у околини Приштине. Неминовно поглед одмах пада на чувену клетву цара Лазара: „Ко је Србин и српскога рода, а не дошао на бој на Косово, не имао од срца порода…од руке му ништа не родило…“ Најупорнији и најиздржљиви пењу се на врх тврђаве одакле пуца невероватан поглед.

У глави се врте стихови Милана Ракића, истоимене песме „Газиместан”, као и сцене из чувеног филма у коме су Бој на Косову дочарали врхунски српски глумци. После толико векова, савременицима су таква сећања. Једино, утисак би могао да поквари запуштеност унутрашњости тврђаве. Постала је уточиште за птице, ту доносе гранчице, траву и свијају гнезда. Али, ко зна, можда ни то није лош знак.

ГРАЧАНИЦА

Још једно место историјског похода је Грачаница. По угледу на косовску, исте цркве су саграђене у Београду (Светог Марка), Требињу и Чикагу. Која је најлепша? Светиња која је грађена крајем 13. и почетком 14. века, задужбина Душана Немањића никада није престала да плени лепотом. Посвећена је Успењу Пресвете Богородице и свакодневно је походе туристи. Монаси су отворили и продавнице у којима продају сир, сокове, зимницу и остале манстирске производе. Наменски, запослили су Србе који ту живе. И на главном тргу група посетилаца из Чачка среће мајку и ћерку које има постављају иста питања: „Како вам се свиђа код нас?“ „Зашто не долазите чешће?“

Брзо је протекао први дан и дошло је време за починак у још једном српском светом и историсјком здању – манастиру Светих Архангела. Још једна задужбина Немањића саграђена је у 14. веку, смештена у близини Призрена и окружена реком Бистрицом и Шар планином.  Ту су, осим вечере, посетици слушали српске и косовске песме, отпеване божанственим гласовима девојака које помажу у манастиру. Смештај у конацима подсетио је на школске и војничке дане.

БОГОРОДИЦА ОРАХОВАЧКА

Велика Госпојина, 28. август. Посетиоци из Чачка у раним јутарњим сатима упутили су се ка Богородици Љевишкој на Свету Литургију и причест. Задужбина краља Стефана Милутина из 14. века. Излишно је изнова говорити о њеним страдањима, посебно у погрому 2004. Слави Велику Госпојину, тако да су Чачани били и на славској трпези љубави. После тога следила је посета Призрену, Богословији, цркви Светог Ђорђа, али и време за разгледање. Најлепши град, наравно стари део, иако у њему готово да нема Срба. Пун је места за одмор и опуштање поред Бистрице, али и каарктеристичан по мостовима и градској вреви. Улицама истовремено пролазе и пешаци и возила и нико због тога не диже велику буку, навикли су једни на друге.

Није да у Призрену не падају у очи споменици припадника ОВК-а… Али, не дирати мртве. Зашто не поменути и предусретљивост појединих Призренаца. Један Албанац је видео групицу Чачанки које су залутале и упутио их да пронађу Богословију, где је било зборно место њихове групе. И Призрен је посебан доживљај, увек личан, због историје, српске вере и традиције, свега што се дешавало у новије време… Зато би и тај град требало доживети и стећи лични утисак.

Утисци једни за другим сустижу човека и у Ораховцу. И ту је поклоничка група посетила цркву Успеније Пресвете Богородице и чула од свештеника невероватне приче о страдањима Срба 1999.

– Црква је тада била пуна крви. На столу смо састављали остатке жртава… Имамо и чудотворну икону Богородице Ораховачке, која је спасила град од бомбардовања. Немачки пилот је кренуо, али му се пред Ораховцем указала магла, а онда лик Богородице. Дошао је седам година касније, ушао у цркву, угледао Је и почео да плаче… Икона је украшена, што је дар народа коме стално помаже – причао је свештеник из Ораховца. У овом граду некада је било више од три хиљаде Срба, а сада их је 200 и нешто. О томе је посетиоцима причала и Оливера Радић, коју су гости из Чачка посетили. Она се вратила у Ораховац, предаје у школи у којој је шест српских ђака, а она има само једног. Срећа је, како и сама каже, пошто прима исту плату, као и њене колеге у Србији. Из оближње кафане се чула музика, било је црвено слово и људи су себи дали мало одушка.

Ораховац и оближња Велика Хоча су позната виноградарска места. Неминовно, утисак су и деца која дочекују госте из Србије. Увек им нешто дају, новац или слаткише. Посетили су Чачани још једну светињу у Хочи, малом месту из кога су, такође, Срби одлазили. Вредео је сваки минут и тога дана, као и велика гозба у Архангелима, у част Успења Пресвете Богородице. 

ДЕЧАНИЦИ, ПЕЋКА КРАСНИЦА

Не могу се речима описати, смештени испод Проклетија и већ десет векова одолевају. Одолели су и НАТО гранатама и нападима 2000. године, 2004. Током бомбардовања на Грачаницу је пало девет граната, није било повређених. И 17. марта  2004. у околину манастира бачено је саедам минобацачких граната.

– Оснивач манастира је Свети Стефан Дечански, син Светог краља Милутина. Црква га слави као великомученика 11./24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногоја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог. После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управљање Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је под именом Урош трећи. Пре крунисања, скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац… – записано је у књизи „Манастир Високи Дечани“, коју су написали монаси.

Није једино чудо како гранате нису завршиле у манстиру и да су људи неповређени. Дечани су права ризница икона, а фреске на зидовима нису обнављане од 14. века, када је саграђен.

Посебни су доживљај и седење у конацима које је саградио Милош Обреновић, сусрети са монасима, Света Литургија. Чачани су имали прилике и да слушају молитву Ммонаха из Румуније на црквенословенском језику.

Дечаани су једини манастир које чува КФОР, смењују се Италијани, Македонци, Хрвати, Албанци, а све остале светиње чува Кососвска полиција.

Враћајући се из Дечана, група је у Пећи пролазила улицама Била Клинтона и Веслија Кларка. Не може ни тај утисак да поквари причу о Богородици Красници, која се налази у Пећкој патријаршији.

– Чудотворна икона је заустављала епидемије, некада је одношена у куће, а када је улазила у поједине домове, толико би отежала да нису могли лако да је пренесу преко прага. Сутрадан би је домаћини нашли у дворишту испод дрвета. И то је био знак да у кући нешто није у реду и да би укућани требало да се поправе… – причала је о Красници мати Ирина. На крају је рекла посетиоцима да испричају Мајци Божијој шта их мучи и да ће их она саслушати…

Није се у Пећкој патријаршији завршило путовање Чачана на Косово и Метохију. Стигли су до Будисаве и Бањске. Близу манастира у Будисави је 1999. страдао монах из Чачка. Једна монахиња, односно, игуманија је из Драгачева.

– Како вам се допада на Косову? – питао је албански полицајац госте из Чачка.

– Прелепо је – одговорили су му они.

– Ако је прелепео зашто не долазите. Волели бисмо чешће да Вас виђамо овде – порука је коју им је упутио Никола, Албанац католичке вероисповести.

Јасна је и његова порука. Остали смо дужни многих прича и приказа из српских светиња, у наде да ће оне постати ускоро доживљај многих који у новије време нису посетили Косово и Метохију. Вероватно, схватиће људи да је то путовање и лични доживљај и свако место појединачни сусрет са Богом. У свакој грпи се нађу добри водичи, попут Милана и Стефана, из агенције „Јеж“, као и Мића Петровића, који је, у име Синдиката пензионера Чачак, окупио госте из свог града. Наш пут завршен је и песмом одличних мушких вокала – др Броћића и Ратомира  Каралића. Певали су најлепше, српске родољубиве и изворне песме.

Ваљало би поменути да се Приштина, као и остали градови невероватно развија. Расту стамбене зграде, пословни простори. Како смо сазнали, албанске власти сугеришу свом народу у дијаспори да купује станове, иако неће живети у њима, само да би се видели стални раст и напредак. Тако је голим оком посматрано.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.