ЗБОРНИК „ДОСТОЈЕВСКИ – ПИСАЦ И ПРАВОСЛАВЉЕ“ О ПРОРОКУ И АПОСТОЛУ ПРАВОСЛАВНОГ РЕАЛИЗМА ПРЕДСТАВЉЕН У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
– …Изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином. Без Христа све одједном постаје одвратно и грешно. Покажите ми нешто боље од Христа! Покажите ми ваше праведнике које ћете ставити место Христа – писао је Фјодор Михајлович Достојевски.
Вишедневни програм Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ поводом обележавања 200. годишњице од рођења великог руског и светског „апостола православног реализма“ – Фјодора Михајловича Достојевског, симболично насловљен његовом мудрошћу „Лепота ће спасити свет“, започео је у петак, 12. новембра, представљањем Зборника „ДОСТОЈЕВСКИ – ПИСАЦ И ПРАВОСЛАВЉЕ“ који је приредио чачански филолог Никола Маринковић, а објавила Издавачка кућа „Catenа Mundi“ у едицији „Путовође“. О односу писца према православљу као дубокој потки његовог целокупног стваралаштва говорио је православни публициста, филозоф, Владимир Меденица, власник издавачке куће “Логос“. Програм о једном од најзначајнијих књижевника свих времена, водила је библиотекар Марина Белић, напомињући да су овом сусрету претходиле две изложбе. Једна, „Достојевски у српској култури“, чији је аутор Наташа Мандић Булатовић из Библиотеке Града Београда, постављена је у Галерији Библиотеке, а друга, „Широка душа Достојевског“, постављена је управо у великој сали чачанске Библиотеке и садржи публикације из фондова ове установе, како самог Достојевског, тако и оних који су расветљавали његово дело. Изложени су и пригодни плакати, а аутори друге изложбе су библиотекари Биљана Раичић, Марина Перић и Никола Пеулић.
ДВАДЕСЕТ ЕСЕЈА
Зборник „Достојевски – Писац и православље“, треће издање са појединим новопреведеним текстовима, сачињава 20 радова руских и српских аутора (теоретичара и критичара) и неколико текстова издвојених у поглавље „Достојевски, сам собом“. Ово поглавље из пера самог Достојевског експлицира његовa размишљања тематизована кроз „Запис поводом смрти жене“, „Социјализам и Хришћанство“, „Најбољи људи“ и текст „Једна посебна речца о Словенима“.
Међу српским тумачима његовог дела су радови које потписују: Николај Велимировић („Ниче и Достојевски“), Јустин Поповић („Достојевски као пророк и апостол православног реализма“), Момчило Настасијевић („Неколике белешке о Достојевском“), Атанасије Јевтић („О личности и заједници људској“) и Владимир Меденица („Црква ће променити свет“). Окосница у приступу руских аутора делу Достојевског сабраних у овом Зборнику, заснива се на односу писца према Јеванђељу и улози Јеванђеља у његовом делу, религиозним темама, односу према револуцији, Великом Инквизитору, сатанодикеји, док га Симаков види као православног мислиоца и пророка 20. века, Зернов и Захаров тумаче „символику“ имена и хришћанског календара (важно за поимање односа простора и времена) у његовим романима. Целокупно дело кореспондира са визијама Достојевског о људском друштву и стању душе човека савременог доба.
МАРИНКОВИЋ: ДОСТОЈЕВСКИ ЈЕ СВЕДОЧИО – НЕМА ИСТИНЕ И ПРАВДЕ ВАН ХРИСТА
Интересовање за дело Достојевског никада неће нестати, али да би се оно схватило, неопходне су књиге попут ове, рекао је у уводном обраћању промоције и уводнику самог Зборника приређивач Никола Маринковић, књижевни критичар, истраживач и есејиста… За њега је Фјодор Михајлович Достојевски сведок да књижевна реч може бити потрага за Речју Божјом, за Логосом, којим је свет саздан.
– Достојевски, бранитељ понижених и увређених, сведочио је да нема Истине и Правде ван Христа. Ова књига намерно није свеобухватна, јер је свеобухватност у тумачењу Достојевског немогућа, али је довољно да се „Злочину и казни“, „Браћи Карамазовима“ и другим делима, без којих би свет око нас био знатно сиромашнији, приближимо трагом оних који већ век и по иду путем којим је кренуо „апостол православног реализма“ – истакао је Маринковић, указујући на важност сагледавања стваралачке личности Достојевског из угла православне вере.
Он је нагласио да је једно овакво штиво недостајало у српској литератури зато што утемељена хришћанска књижевна критика и публицистика нису биле довољно заступљене у српској књижевности.
– За ове текстове сам се одлучио управо зато што на факултету нисам ногао да их читам. Два века од рођења Достојевског могу да се посматрају као два века различитог читања Достојевског, нека су крајње позитивна, друга крајње негативна. Мали је број тумача који обраћају пажњу на православно гледиште у романима Достојевског и за то постоје историјски разлози. У тренутку када је књижевна критика доживела зенит у Совјетском Савезу, нису се могли писати стручни и научни радови о Достојевском из угла православне културе. Слична ситуација је била и у Југославији… Оно што је било пресудно у светоназору Достојевског је било на маргини тумачења његовог дела. Достојевски је заправо био пророчански писац, оно што се догађало у последњој четвртини 20. века, има своје корене у његовом делу, све је наговестио и утемељио. Неправедно и дуго је занемариван његов религиозни поглед на свет без кога се суштински и не може тумачити његово књижевно дело – истакао је приређивач ове вредне књиге супротстављајући се раздвајању форме и православне суштине у стваралаштву Достојевског.
ВЛАДИМИР МЕДЕНИЦА: САМО ПРАВОСЛАВЉЕ МОЖЕ СПАСИТИ СВЕТ
– Достојевски је велики зато што је управо поставио тему смрти на прави начин. Да можемо да је превазиђемо и упутимо се другом свету, другом животу, јер је он сам на неки чудесан начин прешао на другу страну. Ја сам дубоко убеђен да само православље може спасити свет. Дубоко сам убеђен да је Достојевски већ био на оној страни, и да су са њим у обликовању његових дела радили и други, његови преци, православни преци, радило Јеванђеље у правом смислу те речи, а поготову онај који је неприсутно присутан у свим његовим делима, и који у ствари, даје форму свим његовим делима. А његова дела су у односу на класична романескна дела цуркус, у том стандардном књижевном, литерарном истраживању дело као што је „Идиот“ не може да прође ни основну школу у романописању, али оно јаче делује на читаоца него сва Толстојева дела, него сва дела класичне књижевности. Зашто оно тако делује, шта држи тај „купус“, те гомиле поглавља које су са становишта објективног истраживача само набацане гомиле некаквих исповедања, некаквих сусрета, скандала, без икакве спољашње везе, али са дубоком унутрашњом везом – истакао је Меденица.
ПОЧЕТАК ЕРА МОДЕРНЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Православни публициста Владимир Меденица наглашава да је Достојевски први писац у савременом свету који почиње нову еру у модерној књижевности. Он тврди да је Толстој последњи класични писац, последњи одјек оне ренесансе, као што је и Петроград град ренесансе, и зато је тај град на неки начин у делима Достојевског, просто, фантом, привид. И пита се како један град цивилизације, град прозора на запад, град науке и обнове културе може бити привидан и фантом и одговара: Може, зато што стара истина античке Грчке, стара истина Аристотелове логике, схоластичке логике, закона идентитета, непротивречности, искључења трећег – не важи! Не важи више истина цивилизације „два и два су четири“, по којој ми идемо и дан-данас у суноврат, у пад, у потпуну пропаст. То је порука дела Достојевског, он слика свет, и зато је он реалиста у посебном смислу речи, а друго, надреалиста или подреалиста, човек са свих страна реализма, само не оног што јесте суштина реализма… А то је ово што трошимо, једемо и пијемо и уништавамо до бесвести. То су наши властити животи у забораву смрти, у забораву патње.
ОКРУТНИ ТАЛЕНАТ, УЛОГА ПАТЊЕ У САМООСВЕШЋИВАЊУ
– Достојевског су проглашавали окрутним талентом, ваљда зато што је истицао значај и улогу патње у самоосвешћивању, не спознаји света, него самоосвешћивању, долажењу до суштине, до онога што све нас на крају крајева држи, а што продајемо за 30 сребрњака, непрестано, из дана у дан живећи у свету цивилизације. То је дело Достојевског због кога се тресемо и дрхтимо у сопственој ватри… Сагоревамо док читамо такво једно, са формалног становишта, несавршено дело какво је „Идиот“, зато што ту, у свом том трагању, исповедању, у свом том неуспеху спољне лепоте да спасе свет, свега лепог и узвишеног у естетском и културном смислу, свакаве наде о „Кристалном дворцу“, хармоничном социјалистичком друштву, сређеном, где ће сви бити срећни…
Али, нема наде ту, на тим путевима, нема наде код Анастасије Филиповне, иако су обе стране нашег лица, и страсно телесно, и оно духовно, душевно, као што се кнез Мишкин и с ове стране Рогожин, на неки начин око ње окрећу, око те лепоте женствености. Она је само женскост и ништа више,и која неће спасти свет, како се то у роману показује. Она не може ништа, она је чиста јаловина.Читава античка култура је отелотворена у Анастасији Филиповној, пазите, она носи још чудновато име Васкрсења, а не може да роди обично људско биће, да се толико жртвује, да се пода и у полности заокружи макар тај пут размножавања… То није позив на секс, већ на полност, пуноћу половина. Шта је то што у тој лепоти не може спасити свет, него напротив ће га уништавати. Та ником подата лепота, та гордост без преседана настала из једне повређености, из једног баналног ресонтимана, зашто? Зато што Христа ту нема, зато што је Христос ту доле присутан у сваком роману Достојевског, Христос је неприсутно присутни лик који осмишљава свако његово дело… Достојевски је налазио начина да све то испреповезује, али није то оно истинско везиво, авантура, то не постоји у руском роману. Руски роман се бави много, драматичнијим и трагичнијим и дубљим стварима него што је обична авантурапоготву код Достојевског, али он то користи све наравно, као што дубоке и велике ствари користе све догађаје спољашњег света и спољашњег искуства, догађања, фељтони, убиства, и све је то присутно и ничему не води ако нема осмишљење из дубине таме.
ПОГРЕШАН ПУТ ИНДИВИДУАЛИЗМА
Лепота која ће спасити свет није ни Настасија Филиповна, нити све лепо и узвишено, сва уметност овог света неће спасти свет ако је одвојена од Христа. Напротив, она ће неумитно пропадати, неумитно ће деградирати и долазити ни до чега или до ничега. То се данас и дешава, тврди Меденица.
– Уметност постаје у правом смислу те речи комуникативна, што ја не разумем, код свих нас уместо да општимо, разговарамо, да се разумемо, чујемо, видимо, гледамо, опажамо, додирујемо, осећамо, ми смо у емоцији комуникативности и свим лажима и обманама овога света. Цивилизација је нешто што хоће да буде опште, култура је нешто што хоће да буде појединачно али свечовечанско, посебно али саборно, то је нешто сасвим друго… Ту се на Достојевског надовезују и други… Владимир Соловјев је говорио Човеков Бог је индивидуалан, а Богочовек је универзалан, Свечовек, по њему, човеков Бог је онај који се уздиже до Бога из чисто људске димензије, не у садејству и синергији са другима, чим је са другима он је са Богом. Не, него сам, то је још један погрешан пут на који нас наводи цивилизација, пут индивидуализма. Достојевски потпуно обара тај пут и залаже се за потпуно други тип личности, то је по мени нешто што чини дубину ових романа, али ми то не осећамо, нисмо довољно у оцрковљени… . истиче Меденица
И закључује – Лепота Христова ће спасити свет – то децидно каже у белешкама за неки од романа, убеђен да само саучествовањем у тој Богочовечанској личности можемо бити слободни, насупрот окретању сенци „Великог Инквизитора“ којој се и данас клањамо, истовремено се одричући иманентности сопствене слободе…
Зорица Лешовић Станојевић
