“ПТИЦЕ ЧАЧКА И ОКОЛИНЕ“ – БЕЛОГЛАВИ СУП
Сам изглед и величина овог горостаса, који се може видети у многим нашим кањонима, у исто време задивљују и застрашују. У „сусрету“ са њим ретко коме не застане дах. Баш као и пред пределима у којима обитава. Гнездио се и у Овчарско-кабларској клисури, записали су Вук Караџић и Јосиф Панчић. Данас се у овом подручју може видети само понекад, у прелету. Белоглави суп је наша највећа птица. О њему се може исписати књига, каже Брано Рудић, професор из Пожеге и један од великих заљубљеника у ову птицу изузетне важности за природу. Ово је мали део његових сазнања и података из књиге „Птице Чачка и околине“, издање чачанских „Сова на опрезу“.
Белоглавог супа (лат. Gypsfulvus, енг. Griffon Vulture) Рудић описује као крупног лешинара главе покривене кратким, белим паперјем. Тело му је светлосмеђе са тамним летним перима. Младунци су тамнији и више риђи, огрлица је смеђа, за разлику од одраслих птица код којих је бела. Тежина одраслих птица је око девет килограма, дужина од 95 до 105, а распон крила од 240 до 280 сантиметара.
Насељава велики део Европе, делове северне Африке, Малу Азију, Кавказ и југозападну Азију, све до Хималаја. Станарица је, одрасле птице остају на гнездилиштима и током зиме. Већина младих птица хладни период године проводи на југу, улавном се задржавајући на Блиском Истоку и у Малој Азији. Да би се пратило кретање наших белоглавих супова, каже Рудић, врши се обележавање птица крилним маркерима и ножним алуминијумским и прстеновима у боји.
– Праћењем кретања обележених јединки сазнали смо да „наше“ птице лете по целом Медитерану, чак до Израела и Италије, а на север до Пољске и Естоније. Једна птица је одлетела 3.500 километара, све до удаљеног Јемена на југу Арабијског полуострва! Такође, Србију посећују птице из Грчке, Бугарске, Хрватске, Израела, Турске… Поред маркирања и обележавања супова прстеновима, њихово кретање се прати и сателитским одашиљачима – објашњава Рудић.
Настањује пространа отворена подручја са клисурама и слабом вегетацијом у планинским и медитеранским пределима, са поткапинама и терасама на високим и неприступачним литицама погодним за гнежђење.
– У Србији насељава редовно клисуре Увца, Милешевке и Трешњице, а повремено гнежђење забележено је и код Соко града, на Оштрику, Муртеници и на стени Јања, док су мале колоније оформљене на Златибору у клисури Доброселичке реке и у кањону Лима у Доњим Страњанима. На Мучњу такође постоји мала колонија, али до сада није забележено успешно гнежђење. Белоглави суп је некадашња гнездарица Каблара, још је Вук Караџић, док је пролазио Овчарско-кабларском клисуром, забележио „орлове како се вију“. У новије време ретко се виђају појединачне птице у прелету. Оне траже храну на широком подручју брдско-планинских предела у западној и југозападној Србији, а повремено се усамљени примерци срећу и у другим деловима земље – открива Рудић.
Овај чистач природе храни се искључиво лешевима средњих и крупних сисара, најчешће копитара и папкара (крава, коња, оваца, магараца, јелена, срна), али и лисица, паса, зечева и сл. Имуни су на болести сисара. Рудић каже да ретко нападају живи плен, само ако се ради о болесној и изнемоглој животињи.
– Претежно се хране мекшим ткивима (изнутрицама и мишићима). Дуг, покретљив врат, прекривен густим паперјем, омогућује им дубоко продирање у лешину. Храну траже у групама, на већим подручјима него остали европски лешинари: редовно претражују подручје пречника од 50 до 60 километара око одморишта или гнезда – наводи Рудић неке податке о овој луталици и додаје да су „наши“ супови дружељубиви, за разлику од осталих лешинара западног палеарктика.
Наиме, гнезде се у лабавим колонијама, али гнезда могу да буду веома близу једно другом. Ретко се гнезде усамљени парови, моногамни су, везе су доживотне. Гнездо праве у пукотинама стена, на полицама и поткапинама литица, углавном између 500-1.200 метара надморске висине. Веома ретко се гнезде на дрвећу у гнездима других грабљивица.
Женка полаже само једно јаје од средине јануара до почетка марта. На њему леже оба родитеља од 52 до 57 дана и заједно брину о потомку који полеће са 110-115 дана. Ипак, младунац од родитеља зависи још два, три месеца. Животни век му је до 25 година.
После драстичног смањења популације у Србији шездесетих година прошлог века, када је био готово пред изумирањем, бројност је последњих деценија у сталном порасту, пре свега захваљујући наменским хранилиштима, смањењем узнемиравања и тровања. Данас је популација белоглавог супа у Србији процењена на више од 250 гнездећих парова.
В. Т.
Фото: Брано Рудић
Извор „Птице Чачка и околине“
НА СРЕДЊОВЕКОВНИМ ГРБОВИМА
Белоглави суп је на грбу српских средњовековних владарских породица – Немањића, Мрњавчевића, Лазаревића и Црнојевића. Био је чест на плашту српске властеле, па и као орнамент у многим црквама и манастирима (Лазарица у Крушевцу, Богородица Љевишка на Косову и Метохији).
