Петнаест дана на грчком острву младим Чачанима омогућила је Православно-спортска организација „Свети Срб и ја“. Пет талентованих ученика одабрало је Добротворно-образовно удружење Светог манастира Хиландар „Теофил 1198“, чије је седиште у Чачку. Стопама предака кренули су Маријана Петронијевић и Мина Гошњић (Гимназија), Марија Томић (Економска), Ксенија Кизић (Техничка) и Милош Вуловић (Машинско-саобраћајна школа).
– Могу рећи да је боравак на Крфу много допринео да се мој живот заротира у тотално другом правцу, као и то да сам коначно прихватила све оно што сам ја. Коначно сам постала свесна својих успеха, врлина, мана, амбиција, открила нова интересовања, као што су калиграфија и глума. Истина је што су рекли да ћемо се са Крфа вратити као људи, што је било и у мом случају. Осећам да сам, коначно, комплетна личност. Волела бих да Крф доживљавам изнова и изнова, јер је то нестваран осећај, такав мир, таква позитивна енергија, љубав према вери и људима – утисак је Марије Томић, матуранткиње Економске школе.
Њен и боравак њених другара имао је вишеструку сврху – духовну, просветну, спортску, забавну. Свака активност им је била распоређена у одређено време. Како описују средњошколци, само на изглед сваки дан је изгледао исто. Будили су се рано, радили гимнастику, обављали јутарње молитве, доручковали, похађали радионице, завршавали дневне обавезе, одлазили на плажу…
– Данашња обавеза – чишћење дворишта. Узимам метлу и одлазим да пребришем степенице испред места на коме се молимо. Гомила лишћа. Једну по једну степеницу бришем и стижем до плочника. Плочник!!! Нисам га ни приметила раније. Мислила сам да је тамо само лишће и земља. Полако бришем, лево – десно. Плочник се види све више и више, узак је, али се види јасно, води до крста. Чистим, чупам коров који крије степенице. Убрзо, читав плочник засија и поглед ми се поново упути ка крсту. Срце ми заигра. Али, гле! Тек што очистих плочник, паде на њега један лист, а затим други, трећи… И би ми јасно да ћу стално морати да бришем плочник, ако желим да га јасно видим и лакше дођем до крста… – део је састава „Првих седам дана на Крфу“, ауторке Маријане Петронијевић, матуранткиње Гимназије. На крају јединственог летовања на Крфу, Маријана је добила похвалницу за тај рад. Наравно, садржао је много дубље мисли и осећања.
Сваки дан на Крфу, испуњен обавезама, уливао је младим људима осећаје одговорности. Првенствено према другим људима, онда и према себи.
– Требало је мало времена да се навикнем на живот у кампу. Свако јутро буди нас звоно, негде око осам часова. Разбуде нас јутарње вежбе, након којих идемо на молитву. Затим, доручкујемо и обављамо своја задужења. Задужења су била кухиња, двориште, соба и тоалет. Џомбе на упуте тачно шта треба да радимо. Како је све лакше у душтву, чак и када нам се не ради, уз музику све брже завршимо – дочарала је свакодневне обавезе и гимназијалка Мина Гошњић.
– У аутобусу, на путу до Крфа, чули смо разне лепе утиске људи који су већ посетили овај камп, али ти лепи утисци се нису поклапали са свим оним стварима које су говорили. Од тога да ли су на питање да ли је тоалет чист одговарали: „Чист је, ако га добро очистиш“… – навела је Мина.
Посета и боравак на Крфу нису потпуни без утисака са острва Видо. Духовност, родољубље, жртве наших предака, и те како су доприли до чачанских средњошколаца. Ти њихови утисци буде нове наде – имаће ко да их се сећа. Да ли бисмо памтили њихове жртве да су живели неким размаженим животима?
– Сам одлазак на острво Видо пробудио је у мени једно емотивно расположење. Осврћући се назад на историју, присећајући се свага што су наши храбри преци урадили за своју отаџбину, веру и породицу, као и за нас, њихове потомке. Можемо им бити веома захвални и одати им почаст. То смо тог тренутка и урадили, одржали смо опело преминулим српским јунацима из Првог светског рата. Што се тиче осталих споменика нашим војницима, заиста ми је драго да нису заборављени. Остаје траг да су били, живели и умирали на острву Крф. Заиста сам им захвална на храбрости и жртви – каже Ксенија Кизић, ученица Техничке школе.
– Када смо стигли на острво Видо, некако сам се осећао другачије. Имало је нешто, што је пробудило нека осећања која ни сам не могу да опишем. Слично је било и са осталим споменицима, али је Видо заиста нешто посебно – напомиње и Милош Вуловић.
На Крфу, петнаест дана, осим младих Чачана, камповали су и ученици из других градова. После свега што су заједно доживели, скопљена су чврста пријатељства. Свако од њих има своју причу, али, тек делић може да подели са нама.
– Пошла сам на Крф без икаквих очекивања, вратила сам се са Крфа пуног срца, размажених очију лепотом острва и са новим пријатељима са којима могу да разговарам о чаробних петнаест дана , само ће они потпуно разумети – сматра Маријана.
– Научио сам да све треба делити, без обзира на то ко је та друга особа и да ми нисмо свесни да су једино тако наши преци опстали у рату, тако што су били сложни и делили оно што су имали код себе са другима. И да љубав није само љубав према жени, већ и љибав према другим људима, отаџбини, природи… А, најважнија ствар је љубав према Богу и молитва упућена њему – уверен је Милош.
После овога, можда се поткраде само једно питање: „Има ли оваквих кампова за одрасле?“ Јасно је да су године само број, али не и доказ довршене личности. Ваљали би исти овако камповати са свештеником, наставницима, психолозима…
Организације „Свети Срб и ја“ и „Теофил 1198“ омогућили су овај камп младим Чачанима, а превоз до Баточине и назад обезбедио је Град Чачак.
ПРВИХ СЕДАМ ДАНА НА КРФУ (ОДЛОМАК)
Моје срце је попут плочника окорело. Осећам како ме гуши својим жилама, док ме лаже како ме чува. Чува празнину и чува бол. Чува празне снове. Сви они нижу се, падају на моје срце. Заборавила сам да имам срце и како се оно користи. Заборавила сам Кога волим! Заборавила сам Ко ми фали! Код куће, отворила сам вратанца обора, изјурише сви бесни људи из мог живота и остаде тишина. Тиха је моја свакодневица. Имитира мир. Требало је двеста очију да у њима потражим душу, да се сетим шта је душа. Већ седам дана гледам у ту гомилу очију. Из њих читам приче, пејзаже, неке друге очи… У њима осећам љубав према Богу. У њима видим како се Божија креативност и савршеност плету у мреже талената, хумора, снаге, храбрости, смерности и надахнућа. Звуци виолине и гитаре загревају срце за буру емоција, када моћан глас, када свилен глас, проструји Крфом. Певамо! Зашто стално певамо? Јер нам у крви срећа плива. Не само, јер је море лепо и путовање забавно. Срећни смо, јер се ближимо Богу! Заједно!
Маријана Петронијевић
