НАРОДНИ ЧОВЕК ГРАЂАНСКОГ ПОРЕКЛА
Пре 20 година, Чачак је остао без још једног лекара кога су многи доживљавали као најрођенијег. Нису га заборавили ни пацијенти из „Церове” и „Слободине” амбуланте, Медицине рада, кошаркаши „Борца”, нарочито подмладак, фудбалери. Није их само лечио… И др Рашо је у младости играо рукомет. Није се посветио само медицини и спорту, већ и уметности. Свирао је виолину и мандолину, глумио у „Абрашевићу”. Прегршт интересовања и узорног породичног живота остало је забележено у његове 64 године. Доктор Радослав Јовановић (1940 – 2004), односно Рашо, јер га Чачани памте по надимку…
– Раша Јовановић, осим што је припадао својој породици и Здравственом центру, припадао је још једој породици у овом граду, врло верно, годинама, и са љубављу најљубазнијег. То су били кошаркашки спорт и кошаркаши „Борца”… – записао је др Зоран Антоновић, у „Чачанском гласу“, поводом смрти др Јовановића. Тај In memoriam објављен је 23. јула 2004. године, пет дана после његовог одласка… Написао га је лекар који је наставио да брине о здрављу подмлатка и првотимаца „Борца”.
Неминовно, лечење, али и стални надзор сваког кошаркаша, остају главни знак препознавања др Раша. Иако није био такав само према њима. Остао је и у спортским круговима запамћен као тих и повучен човек, али увек на правом месту, у право време.
– Био је деценијама лекар и спасилац у невољи, малих и великих кошаркаша, пријатељ и оних који су почињали и оних који су одлазили, не правећи разлику да ли су са Железничке станице или моравског бедема. Прискакао је у помоћ и фудбалерима „Борца” и „Ремонта”. Последњих година био је уз најмлађе и почетнике одано и тихо, отмено и ненаметљиво. Заступао је врло тврдокорно свој став да спорт, пре свега, не треба да оштети неко дечје тело и психу, а тек после тога да их надгради. Био је врло поносан на припадност једној од највреднијих институција коју је овај град у својој историји дао – кошарци. Заступао је мишљење да су спортски и кошаркашки покрет један од Богом даних спасилаца наступајућих генерација од највеће несреће овог времена и простора – наркоманије и криминала – више је напомена у речима др Зорана Антоновића о његовом колеги из „Борца”. Док је др Јовановић радио са младима, није било паметних телефона, нити је интернет толико узнапредовао. Само, ни тадашњи пороци нису остали непознаница ни у ери наглог технолошког развоја.
ОНО ДРУГО, ОСТАЛО…
Како у раду са младима, исте медицинске и етичке принципе примењивао је на старијим пацијентима. Не ретко, они су му се у потпуности поверавали, зато су га и доживљавали врло блиско. Драгоцено поверење које су му пацијенти указали помагало му је да створи комплетнију клиничку слику о њима. Као специјалиста опште медицине, др Јовановић је свакодневно прегледао много пацијената, али ни то није била препрека да их упознаје и сагледава понаособ.
– Када сам почео да радим као лекар, најпре волонтирајући на ендокринологији, потом кардиологији и, напослетку на гастроентерологији, којом се и данас бавим, имам утисак да је највећа брига мог оца била да не заборавим „друго, остало”. Њему је било јако важно да имам широко медицинско знање и да посматрам пацијента холистички, са свих аспеката, а не само кроз ускоспецијализовани „дурбин”. Тога се и данас придржавам. Иако је „дурбин” замењен великим екраном ендоскопа, остао је и даље присутан и то је оно по чему ме људи препознају – урезан je тај драгоцени савет професору др Ивану Јовановићу, сину др Раша.
Неминовно, очева професија се стално преплитала у животима породице Јовановић. Професор је у младости тренирао кошарку, а његова млађа сестра Емилија је волела да иде на утакмице и тренинге кошаркаша. Уколико би јој отац то ускратио, била је то „најтежа“ казна. Тако је и она боље сагледавала професионални део његовог живота. Многе коцкице у том мозаику су се касније посложиле, а неке се још увек изненада појаве.
– Прецизно је водио дневник о сваком играчу, како се тог дана осећао и понашао, да ли га је нешто спутавало да изађе на терен. Никако није дозвољавао да деца играју, ако нису физички и психички спремна. Родитеље младих кошаркаша је стално саветовао да обрате пажњу на децу, да им не дозволе да касно одлазе на спавање и на сваку другу појаву која би могла да утиче на њихов правилан развој. Исто тако, када упути пацијента на преглед у болницу и он му се не јави сутрадан, одмах је одлазио да види шта је са њим. Заиста је био врло посвећен – сећа се Емилија Вуковић, ћерка др Раша.
Сведок преплитања очеве професије је и чињеница да су га син и ћерка наследили. И Емилија је медицинска сестра. Спонтано, како су сазревали, мењани су дечји снови, иако су сачувани у неким „архивама” сећања и можда, једног дана и дођу до изражаја.
– Да сам којим случајем постао професионални спортиста, могао бих да кажем да сам не мали број пута од оца добијао упутства како да правилно трчим, хватам, додајем и чувам лопту… Када већ говоримо о утицају, прича о медицини је у мом детињству и раној младости била далека, иако сам био окружен белим мантилима. У то време је у нашој фамилији било тринаест активних лекара… Једном, тачно се сећам места и тренутка нашег разговора, мој отац је изговорио мирно и тихо, ноншаланто, наизглед без намере, такорећи ан пасан: „А, да ли си размишљао о медицини?“ – сећа се професор Иван:
– Нажалост, касније професионалне успехе и моју афирмацију, као наставника Медицинског факултета, нисам успео да поделим са њим. Ушао сам у наставу пола године после његове смрти…
Остала је богата професионална заоставштина његовог оца. Емпатија према другим људима, брига, пожртвованост, радна и медицинска етика, разумевање, благост…
– Ја се само надам да се неке од ових особина, да не кажем врлина, данас могу препознати код мене. Он би био поносан – сматра професор др Иван Јовановић, гастроентерохепатолог.
Иако је овај одељак више посвећен професионалним предностима др Раша, било би неправедно не поменути његову супругу Надежду. Како би без њене подршке и бриге о продици дошли до изражаја и Рашови квалитети у послу? Тек узорна породица! Знао је и он да узврати вишеструко и да поштује свакодневне обавезе свих мајки и супруга. Одрастао је др Рашо без мајке, али ту празнину у детињству и раној младости није претворио у стални гнев и срџбу…
УМЕТНИЧКЕ И СПОРТСКЕ СКЛОНОСТИ
Рођен је 1940. у Винари, једном од најлепших делова Чачка. Када им је мајка умрла од туберкулозе, др Рашо је имао три, а његов брат Мишо шест година. Пошто је њихов отац, учитељ Павле Јовановић одведен у нацистички логор Оснабрик, браћу су одгајили стриц Милан и стрина Даница. Милан је био познати чачански кафеџија, држао је кафану „Занатлијска касина“ у центру Чачка. Његови синови Драгић и Градимир били су познати чачански кошаркаши. Са њима и сестром од стрица Радмилом, одрастао је и др Рашо.
После ослобођења, учитељ Павле одлази у Америку, а синове је видео тек 20 година касније. Није заборавио ни родни град. Био је велики дараодавац школству. Његов поклон Чачку је Дом ученика, а преко Кола српских сестара у Кливленду помогао је изградњу једне сеоске школе у нашем окружењу. Павле је био добитник Ордена Светог Саве.
Емилија, мајка др Раша, бавила се глумом и тај дар је и он од ње наследио. Глумио је и свирао у „Абрашевићу“. Професор Иван и његова сестра данас чувају фотографије и успомене и на представу „Мачак у чизмама” у којој је играо. Касније се није бавио глумом, али је учествовао у музичким вечерима, заједно са пријатељима. Емилија, ћерка др Раша, свирала је клавир. Она и отац су били препознатљив дуо. Свирао је др Рашо и мандолину, а његову љубав према виолини наследио је професор Иван. Мишо, брат др Раша, био је клариниста…
Неминовно, оно што је понео из куће, др Рашо Јовановић је применио у породичном и професионалном животу.
– Благ, пун разумевања, диван… Свакоме бих пожелела одрастање са таквим људима – каже ћерка др Раша. Његова супруга Надежда преминула је неколико година после њега. Остало је да се дар према медицини, уметности, спорту преноси на нове генерације. Професор Иван има двоје деце, а његова сестра Емилија Вуковић троје.
МОГАО ЈЕ САТИМА О КОШАРЦИ…
– Стизао је све послове да обави на време, никада није каснио, сваку је утакмицу испратио и увек разумео децу. Ко му се год обратио, помогао је. Поштовао је етику лекара, а о кошарци је могао сатима да говори… – био је утисак и професора Александра Стефановића. Остао је забележен у листу „Спорт“, после докторове смрти.
Приредио је „Борац” и Меморијални турнир посвећен др Рашу Јовановићу. Почетни кош шутирао је Марко Мариновић Малина…
