„УРБАНЕ“ ПЧЕЛЕ УПРКОС СМОГУ, БУЦИ, ГУЖВИ…
Пчеле више воле град, него село! У урбаним срединама разноврснија им је понуда хране, па и лакше доступна. Има их у свим градовима, а велико истраживање рађено за Београд показало је да у нашој престоници живи око 250 врста пчела (од око 850 у Србији). Међу њима су и колоније „слободних“ медоносних пчела. Овај феномен изненадио је и стручну јавност у Европи. О малим, а изузетно корисним „комшијама“, које готово да не примећујемо, за „Чачански глас“ говори Јована Била Дубаић, истраживач-сарадник на Биолошком факултету у Београду, која пчеле проучава више од десет година.
Многи организми, па и пчеле, прилагодили су се урбаним условима, не смета им ни бука, ни загађење. Јована Била Дубаић наводи да су у стручној литератури градови означени као „оазе“ за пчеле. То је изненађујући податак, али чињеница је да су пољопривредни предели, због пестицида и узгоја монокултура, постали лоше место за ове опрашиваче!
– У пољопривредним подручјима немају то што им је потребно, изгубили су место за гнежђење, храна им је једнолична, а поврх свега ту су и на удару хемијских препарата. Медоносне пчеле, које су само један, али не и довољан опрашивач, људи ће и да преселе, али све друге врсте мораће далеко да „путују“ да би пронашле храну… Са друге стране, у градовима им је остало пуно простора за гнежђење, а имају и разноврсне биљке у парковима и саксијама, па и скоро да нема пестицида – наводи Била Дубаић и додаје да су савршен простор за пчеле градови са много залених површина и са биљкама које цветају у различито време.
У БЕОГРАДУ КОЛОНИЈЕ „СЛОБОДНИХ“ МЕДОНОСНИХ ПЧЕЛА
У Београду је и велики број колонија слободно живећих медоносних пчела. У односу на европске главне градове, по њиховој бројности наша престоница увелико предњачи. То су, већим делом, одбегли ројеви или „напуштене“ пчеле. Настањују надстрешнице, олуке, напуштене таване, шупљине у старим стаблима, а омиљено место су рупе у фасадама и дотрајале дрвене кутије за ролетне! Са друге стране, претпоставља се да су „дивље“ медоносне пчеле у великој мери изумрле широм Европе од 1980-их година прошлог века због гриње вароа. Зато су ове пчеле постале реткост у европским градовима.
– Подаци о овим пчелама, до којих смо дошли у истраживању, изазвали су велику пажњу међународне стручне јавности. Интересовало их је одакле оне овде и зашто. Објашњење је да их овде нико не дира, да је, за разлику од других градова Европе, у Београду много шупљина у фасадама на високим зградама, дрвећу, јер је висина, заправо, природно место које пчеле бирају. Градови су им примамљивији и због тога што су зиме топлије, а пчеле воле топлоту – објашњава саговорница „Чачанског гласа“.
Значај ових пчела је тек недавно препознат, јер, поред тога што су кључне за научна истраживања, оне су и много отпорније на разне болести, на које су „припитомљене“ веома осетљиве (попут варое). Једно истраживање показало је да постоји велика разлика у генетици слободно живећих и гајених медоносних пчела.
– Слободно живеће су генетички много разноврсније, док су гајене готово све исте. То је веома важно за будућност медоносних пчела, јер генетска различитост, као и за сва жива бића на планети, омогућава њихов опстанак. На оне које живе „саме“, без утицаја човека, делује природна селекција, односно преживе само оне које могу да се саме изборе са хладноћом, мањком хране, патогенима… – каже Јована Била Дубаић.
Занимљиво је да им бука не смета. Утврђено је да саобраћајне гужве не утичу на њихову оријентацију. О томе како загађеност ваздуха у градовима утиче на ове пчеле није за сада рађено истраживање, али наша саговорница наводи научну чињеницу да медоносне пчеле све лоше што покупе са цвета – тешке метале, пестициде, задржавају у свом телу, а ништа од тога не иде у храну за потомке, односно, оно што је за човека важно, у мед. Могуће је да ови сурови градски услови скраћују животни век радилица које, иначе, живе пет, шест недеља.
СМОЛАРИЦУ ПРИВЛАЧЕ СОФОРЕ У ГРАДОВИМА
Једна од нових урбаних пчела је смоларица, велика азијска пчела. Она је везана за свог, вероватно, „земљака“ – дрво софору, нама познату као јапански багрем, кога има у Србији, као у многим европским градовима. Ова врста пчела први пут је примећена у Француској 2008, а у Београду пре пет година. За сада су научници открили да јој је софора главни извор хране. Пре пола века ово дрво је сађено у многим насељима Новог Београда, будући да добро подноси сушу, као и загађење у урбаним срединама. Садили су је и многи пчелари збоог својих кошница, јер „укус“ софоре, једне од ретких биљака које цветају током лета, свиђа се и медоносним пчелама. Управо због тога што има хране у изобиљу, сморалица, крупног црног тела, брзо се шири. Има је готово у свим деловима Србије, па и у Чачку. Ова пчела је искључиво летња, живи око месец дана у периоду јул-август, када и цвета софора, која прве цветове даје десетак година после садње.
Навели смо само неколико врста пчела, које мање-више примећујемо. У градовима живе и њихове бројне „рођаке“. Неке врсте живе у пањевима, неке у тунелима у земљи које саме праве, у шупљим стабљикама биљака…, а две врсте праве гнездо у празним кућицама пужева, које пре „усељења“ очисте – неке су од бројних занимљивости, које су и за нашу саговорницу на почетку каријере биле изненађење.
В. Т.
Београдске пчеле, фото: Јована Била Дубаић
ПЧЕЛАРСТВО ЈЕ ОЗБИЉАН И ТЕЖАК ЗАНАТ
Две, три кошнице на крововима кућа или у двориштима не помажу пчелама. Јована Била Дубаић истиче да је пчеларство озбиљан и тежак занат, а много већу помоћ пчеле ће имати од посађених биљака, дрвећа, избегавања „строгог контролисања“ травњака…
ДОПРИНОС „ГРАЂАНСКЕ“ НАУКЕ
У Србији је у последње време заживела „грађанска“ наука. То се показало на примеру смоларица. Из свих делова Србије људи свакодневно обавештавају стручњаке о овој, али и другим врстама пчела.
– Одушевила ме спремност људи да помогну. Дошли смо и до неких веома важних и занимљивих података. Рецимо, звао је човек из Бијељине са причом да му неко „краде“ калемарски восак у воћњаку. Било му је чудно када је открио да воска нема на стаблима, а онда је стражарио и ухватио „крадљивца“. Велика азијска пчела је у воску препознала смолу од које, иначе, прави своје гнездо! То нигде у литератури није забележено и тешко да би научници сами до њега дошли – са одушевљењем прича Јована Била Дубаић са Биолошког факултета у Београду.
