НЕПОНОВЉИВИ РУЧНИ РАДОВИ ВЕРЕ РАКИЋЕВИЋ ИЗ ГУБЕРЕВАЦА
ДОБАР СПОЈ МОДЕРНОГ И ТРАДИЦИОНАЛНОГ
Одувек су Драгачевке биле препознатљиве по својим изузетним ручним радовима. Непоновљиви мотиви са старинских ћилима, старих извезених деверских пешкира, кошуља, шустикли, постељина и кецеља и данас су и те како актуелни и често их оживљавају чланице Удружења сеоских жена Драгачева. Неке од њих их доносе у изворном облику, док их друге комбинују са неким савременијим изразом, што им даје посебну драж. У групу ових других сврстава се и Вера Ракићевић из Губереваца са својим изузетним ручним радовима који представљају одличан спој модерног и традиционалног.
Вера Ракићевић (58) из Губереваца, иначе рођена Чачанка, ручним радом је почела да се бави још од девојачких дана. Да плете, хекла и везе учила је од мајке и тетке и од самог старта испољавала је велику креативност и љубав према ручном раду. Док је била средњошколка, а касније и на факултету, плела је џемпере за себе и своје другарице, а сваки од њих је био „прича за себе“, другачији и непоновљив. Као и свака девојка из града, никада није ни сањала да ће једнога дана живети на селу, али, како то обично бива, права љубав када обузме срце – све се изненада мења. Тако је било и у Верином случају, а најважније од свега је да се она, како истиче, никад није покајала што је град заменила селом, јер је одабрала правог животног сапутника. Иако њена нога пре удаје није крочила у село, испоставило се да се одлично снашла у Драгачеву, а све захваљујући великој љубави, породичном складу, поштовању и толеранцији.
– Није било баш лако на почетку. Посла је било на претек, а домаћинство у које сам дошла – са много земље. Држали смо стоку, производили малину, купину, шљиву… И данас имамо више од 300 стабала домаћег ораха, а ту су и друге врсте воћа, претежно старе, аутохтоне сорте које је калемио мој свекар, а и сада то ради иако има 89 година. Губеревци имају идеалне услове за воћарску и сточарску производњу. Наше имање се налази у подножју планине Јелице, на неких 600 метара надморске висине. Природа је чаробна, а место створено за здрав и миран живот, за подизање деце – прича Вера. Она истовремено додаје да тренутно у стаји имају седам крава и да млеко предају, али да планирају да до краја године увећају свој сточни фонд, како би развили сопствену прераду млека. Сир и кајмак ће паковати у карлице и друге дрвене посуде, баш као што су то некада раније радиле искусне драгачевске планинке.
Управо због обима посла, јунакиња наше приче је, након доласка у Губеревце, имала много мање времена за ручни рад. Ретко је узимала иглу у руке, јер су пред њом били сасвим нови изазови. Време за разбибригу и креативност, које је најрадије проводила у плетењу, везу и хеклању, сасвим је нестало када су почела да се рађају деца. Вера је, заједно са супругом, одгајила четири кћерке. Најстарија од њих, Ана, економиста по струци, удата је и живи у Чачку. Близнакиње Мирјана и Маријана, прва професор физике, а друга академски сликар, после завршетка студија остале су да живе у Београду, а тамо је и Милица, најмлађа, која ће, такође, ускоро стећи факултетску диплому.
Вера се ручном раду дефинитивно вратила пре две године, тачније, од када се учланила у Удружење сеоских жена Драгачева. Желела је то и раније, али није стизала због бројних обавеза у кући и на имању.
– Почела сам са украсним корпицама које су погодне за држање накита или воћа, што је привукло велику пажњу жена у Удржењу. Временом сам обогатила своју понуду. Поред украсних корпица од памучних трака, највише сам радила дечје играчке и ташне разних облика и величина, за све узрасте. Сви моји ручни радови су периви и од природних материјала, од којих нико никада није добио алергију. Свака играчка коју сам урадила има антиалергијско пуњење, што је изузетно важно за здравље деце. Радим џемпере, капе, шалове, везене женске тунике и кошуље, мушке везене кошуље, торбе за плаже… За тунике користим искључиво право српско платно, а за кошуље ланено. Никада нисам урадила две исте тунике, кошуље, играчке… Моја инспирација је неисцрпна и за вез увек користим нове мотиве. Сви моји ручни радови су уникати, захтевају много рада, стрпљења и времена и представљају спој старог и новог – савременијег. У томе и јесте њихова драж – објашњава наша саговорница и наглашава да редовно прати моду, а посебно стилове које воле млади.
Верина машта и креативност никада не мирују. Прошле недеље је путовала у Београд, како би мотиве са уметничких слика кћерке Маријане пренела на платно које ће украсити везом, па након тога употребити за израду неке нових и непоновљивих женских кошуља и хаљина.
– Имам своје странице на друштвеним мрежама. Купци мојих производа су претежно из Београда и Новог Сада, али најбољу продају ручних радова остварила сам на прошлогодишњем Сабору трубача у Гучи. Купци су били углавном странци – Французи, Немци, Италијани… Они много више цене ручне радове, а таква пракса почиње полако да живи и у нашој земљи, што за мене представља посебну сатисфакцију – закључила је Вера и поручила да увек треба неговати и чувати од заборава наше старе, традиционалне вредности.
В. Степановић
