Jovana Civrić daje novi sjaj staroj obući, a uz njenu kreaciju cipele, sandale, patike, dobijaju potpuno originalan izgled. Tako bi se moglo opisati ovo njeno, u Srbiji veoma retko zanimanje. Jovana je možda jedini, a svakako najpovoljniji restaurator obuće u regionu, kako bi danas rekli. Dokaz su pozivi i porudžbine mušterija preko fejsbuka ili instagrama, koji osim iz Čačka i Srbije, stižu iz drugih zemalja…
Soba u porodičnoj kući u Vojvode Stepe, koju je ova tridesetosmogodišnja Čačanka pretvorila u radni prostor, podseća delom na stare obućarske radionice, kakve danas postoje samo u pozorištima. Na policama na desetine pari patika i cipela, koje čekaju na veću ili manju „intervenciju“. Ali, da se radi ipak o nekom vidu umetnosti dokazuje pribor za rad, četkice, boje, palete… A kad vidite ono što je prošlo kroz Jovanine ruke, u dilemi ste da li je to obuća, u nekim slučajevima nošena i po nekoliko godina ili su u pitanju ručno rađeni modeli.
– Kad mi donesu obuću, odmah vidim da li mogu da ih restauriram… Ponekad izgleda kao nemoguća misija. Radim obuću od svih materijala – kože, skaja, platna… Antilop je veoma zahtevan, jer upije najviše prašinu, retko ko ga održava kako treba, a mora se uraditi i impregnacija – uvodi nas u svoju priču Jovana, veterinarski tehničar po struci. Bila je vlasnik petšop prodavnice do pre tri godine, kada je brigu o kućnim ljubimcima zamenila drugom svojom velikom pasijom – obućom.
– Počela sam veoma spontano… Obožavam obuću, posebno patike, jer sam dete inflacije. Patike, dobre, bile su nam misaona imenica. Imala sam patike koje sam htela da sačuvam i saznala sam da u svetu postoje profesionalci koji „oživljavaju“ staru obuću. Krenula sam da prikupljam znanja. Preko skajpa sam uzimala časove od jednog Amerikanca, koji se bavi restauracijom obuće. Tamo se uglavnom rade samo unikatni modeli. Mnoge tajne sam otkrivala sama, posebno o čišćenju i nanošenju boje, jer svaki materijal ima svoje osobenosti – priseća se ona.
Prva znanja i kreacije primenila je na svojim patikama. I onda je sve krenulo, bez prave reklame, koju su zamenile zadovoljne mušterije i obuća koju nose posle Jovaninog rada. I nju je samu iznenadilo veliko interesovanje.
– Mislila sam da ću imati po desetak pari mesečno, a ispostavilo se da je to mnogo više. Pogrešno je mišljenje da se za ovu varijantu odlučuju ljudi koji nemaju novca (da kupe novu obuću). Često je to veoma skupocena, udobna, dobra obuća, kojoj je potrebno „samo osveženje“ boje. Mušterije se vraćaju, pa i sa istom obućom. Nedavno sam radila patike, koje je mušterija, posle mog prvog rada, već nosila godinu i po. Veliki izazov je kada radim originalan, naručen (custom) model, jer tu mogu da iskažem svoju maštu… Uglavnom mušterija zna šta hoće i tada mi je lakše, ali često i ja sugerišem šta mogu da uradim. Sa ovakvom obućom oni su primećeni, ali na „tih“ način – objašnjava Jovana.
Za jedan par obuće, u zavisnosti šta sve treba da uradi, potrebno je najmanje osam sati rada. U to ne ulaze pripremni radovi, dobro i detaljno čišćenje, skidanje fabričke boje, ispravljanje nabora i na đonovima… Druga faza, sušenje, mora biti na prirodnoj temperaturi, u hladu. Tek onda se pristupa pažljivom nanošenju akrilnih boja, posebnih baš za obuću, koje Jovana nabavlja uglavnom iz inostranstva. Boji se raznim četikicama za slikanje, zavisi šta naručilac traži. Često su to veoma sitni detalji, koji zahtevaju crtački ili slikarski talenat. Tada Jovana pribegava raznim majstorijama kako bi napravila dobar „tatu“, poput crteža „nasmejanog Čiča Gliše sa kovrdžavom kosom u suknjici“, kakav je zahtevala jedna mušterija iz Dubaija za svoje nove, veoma skupocene, biciklističke sprinterice. Sa druge strane, radi i mnogo manje skupu obuću, kada mušterija želi jednostavno da promeni boju ili da ima unikatan model za neku posebnu priliku, venčanje, matursku zabavu…
– Najstarije su bile sandale iz 1976! Tada ih je za svoje venčanje nosila jedna gospođa. Donela ih je pre dve godine njena kćerka. Želela je da iznenadi majku, koja ih i sada nosi, priča Jovana.
Za njene radove zainteresovani su i stranci, posebno za unikatne modele, koji su u svetu veoma skupi.
– Jedna devojka iz Italije je tražila da restauriram papuče njene pokojne bake, ko zna koliko su stare. Htela je na taj način da sačuva uspomenu, pa mi je poslala i fotografiju svoje bake. To su mi posebno drage i baš emotivne priče. Kao i „starke“ koje je donela jedna Čačanka. Nosio ih je njen sin, a sada će to biti patike njegove ćerkice. Veliko je zadovoljstvo kada završim rad i kada vidim dobre efekte i oduševljenje – nastoji da dočara svoj posao u kome uživa.
Patike su joj najlakše za rad, možda zato što ih i najviše voli, ali i zbog pravilnog oblika. Ag (ugg) čizme je teško raditi, jer je veoma osetljiv i nežan materijal, koji lako može da se ošteti… Zbog tehničkih zahteva, duge čizme uopšte ne radi, kao i obuću za koju vidi da nema nikakve svrhe da se restaurira. Još mnoge ideje čekaju na realizaciju, poput one da uradi obuću bojom koja se menja u zavisnosti od prostora i svetlosti.
Mada je obuća mnogo više ženama neka vrsta fetiša, muškarci su Jovanine česte mušterije. A obuća, smatra ona, mnogo govori i o nama samima.
V. Trtović
PRISTOJNA ZARADA
Jovana kaže da od restauracije obuće može „pristojno“ da zaradi. U zavisnosti od veličine obuće, vrste materijala i stepena pohabanosti, njene usluge koštaju od 1.800 do 3.500 dinara. Naglašava, ne radi nikakve popravke poput lepljenja, ušivanja, ali ima obućara sa kojim sarađuje, ukoliko je potrebno da prođe i njegovu obradu… Kao dobar poznavalac, upozorava da bi obuća bila očuvana, pa i ona koja je potpuno nova, potrebno je redovno čišćenje i održavanje. I zaboravite na pranje u mašini i sa jakim deterdžentima..
