Autori dve kapitalne monografije o Ovčarsko-kablarskim manastirima, istoričarka umetnosti Delfina Rajić i dr Miloš Timotijević, stručnjaci Narodnog muzeja, bili su predavači na temu „Neobične scene u freskoslikarstvu Ovčarsko-kablarskih manastira“. Sa istorijatom ovog manastirskog kompleksa publiku je upoznala Delfina Rajić, a dr Miloš Timotijević je i kroz video prezentaciju ukazao na retke i neobične scene u freskoslikarstvu. Reč je o freskama: Hristos Premudrost u Nikolju, Sv. Sisoje oplakuje smrt Aleksandra Makedonskog u Nikolju, sceni Strašnog suda u Blagoveštenju, fresci Nedostojnog sveštenika svezanih ruku u Sretenju… Svaka od ovih neobičnih scena i danas nam priča svoju priču.
NAJZNAČAJNIJA CIVILIZACIJSKA TEKOVINA ČAČKA
Predavanje su prošlog petka u velikoj sali Doma kulture organizovali Udruženje „Irmos“ i Književni program Doma kulture. Urednica ovog programa Milkica Miletić predstavila je predavače.
Celokupno umetničko, kulturno i istorijsko nasleđe Ovčarsko—kablarskih manastira predstavlja najznačajniju civilizacijsku tekovinu Čačka i njegove šire okoline. Ova zanimljiva manastirska celina postepeno je stvarana šest vekova, kroz neprestane uspone, razaranja, nove obnove, zamiranja, ali ipak, uz kontinuitet monaškog života, intelektualnog i umetničkog stvaralaštva koje nikada nije prestalo – istakla je Delfina Rajić i navela sve bogomolje male Srpske Svete Gore.
-Vreme nastanka ovih manastira obavijeno je tamom. Ipak, sa sigurnošću se može peći da su Ovčarsko-kablarski manastiri podignuti krajem XIV veka, u vreme dolaska monaha sinaita u Srbiju. Ovaj kosmopolitski monaški pokret Istočne Evrope i Sredozemlja upražnjavao je isihizam. Po svom nastanku, istorijskom razvoju i stvaralačkom životu, ovi manastiri su kao kulturno-istorijska celina veoma raznorodni. Osnivanje, razaranje, obnova, novarušenja i izgradnja uslovili su veliku raznovrsnost i razuđenost umetničkih stilova i tradicija. Svaka istorijska epoxa ostavila je trag na manastirima, koji svojim postojanjem svedoče o prohujalim vremenima, kao i o umetničkom i kulturnom stvaralaštvu mnogih generacija – reekla je pored ostalog Rajićka.
NAJSTARIJI MANASTIR NIKOLjE, VANREDNI MONAH SVETI SISOJE
Istoričar dr Miloš Timotijević je naveo da je Nikolje pod Kablarom, najstariji manastir u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Prvi pomen zabeležen je u osmanskom popisu iz 1476. godine, što govori da je manastir srednjovekovnog porekla. Hram nikada nije rušen, naos je oslikan 1587, a priprata 1637. godine.
Na jednoj fresvi Sveti Sisoje (†429) bio je ranohrišćanski egipatski pustinjak, učenik Svetog Antonija, jednog od utemeljitelja anahoretskog monaštva. Posle višedecenijske askeze, Sveti Sisoje je posedovao vanredno monaško iskustvo, veliki ugled i dar čudotvorenja. Oslovljavan je kao „ava”, što je aramejska reč za duhovnog oca. Proslavlja se 6. jula po julijanskom kalendaru, a 19. jula po gregorijanskom. Jedan deo njegovih moštiju nalazi se u manastiru Svetog Vasilija Ostroškog.
-Istorijski izvori o životu ovog svetitelja veoma su šturi i svedeni na elemente karakteristične za hagiografije mnogih drugih pionira hrišćanskog pustinožiteljstva. Na isti način može se okarakterisati i prisustvo njegovog lika u umetnosti pravoslavnog istoka do propasti Vizantije (1453).
Međutim u postvizantijskom razdoblju, lik ovog drevnog pustinožitelja dobija veliki značaj, i sreće se na Balkanu uključujući i nekoliko srpskih hramova oslikanih u prvoj polovini XVII veka. Ova ikonografska tema uvrštena je i u program zidnog slikarstva hrama Svetog Nikole manastira Nikolja pod Kablarom. Nalazi se iznad vrata sa unutrašnje strane hrama na južnom zidu priprate oslikane 1637. godine. Sveti Sisoje je predstavljen u svedenom pejzažu sa dva stenovita brega, a drugi plan kompozicije rešen je u vidu dvaju horizontalnih polja, plave i oker boje. Ava kleči nad grobom podignutih ruku, a u plitkom grobu je nevešto naslikan skelet oker boje, koji predstavlja zemne ostatke najslavnijeg vojskovođe i osvajača antičkog sveta – Aleksandra Makedonskog.
SMISAO TUGOVANjA NAD GROBOM…
Smisao tugovanja nad grobom i neposrednog suočavanja sa ljudskom smrću, na način na koji to prikazuje slika Svetog Sisoja, bili su deo pogleda na svet hrišćanskih monaha još od najstarijeg perioda. Reč je o antitezi između zemaljske vlasti, uživanja i materijalnog bogatstva i nasuprot tome nezaustavljivoj ljudskoj prolaznosti koja se završava smrću. Prikazi ave Sisoja nad Aleksandrovim grobom zapravo su se nadovezivali na drevnu tradiciju asketske kontemplacije i neposrednog susreta sa smrću, što je pravoslavnim monaškim zajednicama bilo razumljivo pre svega u svetlosti vekovne asketske tradicije Istoka, bogoslovske obaveštenosti i duhovne dozrelosti. Povezanost Svetog Sisoja, koji se podvizavao u pustinjama Egipta, i tradicije da je Aleksandar Makedonski sahranjen upravo u ovom delu sveta, potpuno je očigledna. Posmatrači tog potresnog prizora, a naročito članovi monaških obitelji za koje je naslikan, dobro su razumeli njegovu eshatološko-sotiriološku motivaciju i didaktičku poruku, jer su ideje o ništavnosti zemaljskog života među monasima bile duboko ukorenjene.
Lik pokojnika kome se Sveti Sisoje Veliki prestrašeno i žalobno obraća, takođe je bio dobro poznat srpskoj sredini u postvizantijskom periodu, o čemu svedoče brojni rukopisi „Srpske Aleksandride”, srednjovekovne srpske prerade „Romana o Aleksandru” koji su nastali u doba osmanske vlasti. Međutim, ime slavnog vojskovođe nije upisano pored likovne predstave njegovog skeleta u priprati hrama manastira Nikolja pod Kablarom. Ipak, mesto na koje je postavljena ova predstava (iznad izlaza iz priprate), jasno ukazuje na njen značaj i jasnu poruku monaštvu i vernicima o prolaznosti zemaljskog života, odnosno uzaludnosti uživanja u slavi, moći i bogatstvu – istakao je istoričar Timotijević.
Z. L. S.
