KAKO RADIŠ, TAKO TI SE I VRATI

Iako živimo u vremenu u kome su prave vrednosti izgubljene, u kome smo zavedeni egoizmom, uspehom i materijalnim, ipak, sve češće možemo pronaći humane ljude, one koji znaju šta znači davati, pomagati, tešiti. Nažalost, uglavnom težimo za uspehom i bogatstvom, što nije apriori loše, ali srce nam je i dalje, često prazno, bez osećaja za empatiju. Možda ne možemo promeniti svet bezosećajnosti i materijalizma, ali možemo postati dobri ljudi. Da “srce nije kamen”, da uvek možemo pružiti dobar primer onima koji su zaboravili šta znači biti Čovek, potvrđuje neobična priča naše sugrađanke Dragane Nastanović. Iako je i sama bila u teškoj situaciji, zahvaljujući dobrim ljudima i Gradskom rukovodstvu, uspela je, kako kaže, da se “sabere”, da nastavi da se bori u životu, pa čak i da “praznom” rukom pomogne drugima.

SRCE NIJE KAMEN

Prošle godine, u februaru, Dragana Nastanović je izgubila supruga Rada, sa kojim je bila 23 godine u skladnom braku. Iznenadni gubitak supruga, koji je doživeo infarkt mozga, doneo je, ne samo bolan emotivni period, već i tešku životnu situaciju. Dane su ispunili tuga, melanholija, žalost, a povremeno i nemaština. U jednom trenutku predaje, preplavljena bolom, zahvaljujući moralnoj podršci malobrojnih, ali iskrenih prijatelja, odlučila je da se bori, makar zbog svoje sedamnaestogodišnje ćerke Tamare.  

– Prošle smo težak period, izgubile smo najvažnijeg muškarca, supruga i oca. Tamara je dobar đak, četvrta godina Tehničke škole. Ona zna šta znači i imati i nemati. Ali, skromna je i vredna. Planira da upiše fakultet… Prvi meseci su nam bili veoma teški… Danju radiš, pa manje razmišljaš… Ali, noć ti naplati, pokušaš da zaspiš, da prebrodiš tamu, a sećanja naviru… Potom su došli i ostali, egzistencijalni problemi. U vreme korone, vanrednog stanja, kao podstanar, ostala sam bez posla i sama sa detetom. U međuvremenu smo dobile odgovor iz nadležne ustanove da nam je odbijen zahtev za suprugovu penziju. Mnogo je teško… čak vas i bližnji zaborave. Pošto sam bila u bezizlaznoj situaciji obratila sam se gradskom rukovodstvu. Dugujem veliku zahvalnost gradonačelniku Milunu Todoroviću i njegovim pomoćnicima Milanu Bojoviću i Vladanu Miliću. U radnoj knjižici mog supruga nedostajala su četiri meseca da bi mogli da ostvarimo pravo na penziju, a njihova odluka da se iz gradske kase doplati staž koji je nedostajao, mnogo nam je pomogla – iskrena je Dragana Nastanović.

Kako kaže, posle toga se “sabrala” i počela da prati apele za pomoć na društvenim mrežama. Ubrzo je upoznala i čoveka koji se bavi humanitarnim radom. Svojim primerom je podstakao da i ona nešto učini za one kojima je pomoć potrebna:

– Kad je meni bilo najteže pomogao mi je gradonačelnik Todorović, ali tek kad sam videla da može da bude i gore, rekla sam: “Život mora da ide dalje”.

Teško životno iskustvo i želja da učini dobro delo priključili su je akciji prikupljanja pomoći za malog dečaka Miloša Zarića.  

– Stupila sam u kontakt sa bračnim parom koji je tražio pomoć za operaciju deteta. Otac malog Miloša je već bio postavio kutije po gradu, na sedam, osam lokacija. Predložila sam da kutije podelimo na 70, 80 prodajnih mesta. Roditelji su bili iznenađni, a i pratila ih je bojazan da je to veliki broj kutija i da nećemo imati gde da ih postavimo. Ali, s obzirom na to da smo suprug i ja 15 godina imali auto-perionicu, imam dosta poznanika koji mogu da pomognu. Pozvala sam mnoge i svi su odlično prihvatili akciju. Među njima je bilo puno uspešnih i poznatih privrednika, javnih ličnosti, ali i mnogo anonimnih. U tom monentu nije bila bitna politička pripadnost, da li je čovek crven, žut… Bila sam prijatno iznenađena tom jedinstvenom željom da se pomogne. Naravno, sve sam objavila na mojoj Fejsbuk stranici “Dragana – srce nije kamen” – priča naša sagovornica.

NAJVEĆI GREH JE UZETI OD BOLESNOG ILI NEMOĆNOG

Potom je na njenom profilu objavila i tešku životnu situaciju dečaka Mateje, koji živi u Smederevskoj Palanci, za koga je saznala od jednog Beograđanina, koji se takođe bavi humanitarnim radom:   

– Dečak ima deset godina, slep je, a boluje od epilepsije. Živi sa majkom i petogodišnjom sestrom. I ovoga puta se javilo mnogo humanih ljudi koji su rado želeli da pomognu. Bez njih, ne bih mogla da organizujem sakupljanje namirnica, hrane, voća, povrća, sredstava za higijenu. Jedino ne sakupljam novac, jer ne želim da me neko jednog dana optuži da sam ga potrošila za nešto drugo. Smatram da je najveći greh uzeti od bolesnog ili nemoćnog. Kako radiš, tako ti se i vrati. Na svom profilu sam objavila da sakupljam pomoć i zamolila prijatelje da ne donose novac, već isključivo namirnice, odeću, obuću. Za samo jedan dan prikupili smo veliku količinu hrane. Bilo mi je puno srce. Brzo i lako smo organizovali i prevoz do Smederevske Palanke, ali najteže je bilo ući u kuću i videti bolesnog dečaka.

Ubrzo se Dragani putem Fejsbuka javila i žena iz Teočina, koja živi sa ćerkom Milicom.

– Žena je doživela nasilje u porodici, a sa ćerkom živi u nekoj, veoma udaljenoj šumi. Nije tražila hranu, molila je za pelene i kašice za bebu. Pored toga, sakupili smo i dosta garderobe za bebu, bicikl, hodalicu, hranilicu… Prošlog petka smo bili i na krštenju male Milice – kaže ponosno Dragana.

Našu sagovornicu je, takođe putem društvenih mreža, kontaktirala i porodica sa jedanaestoro dece, koja živi u Kragujevcu.  Nažalost, pošto je danas teško verovati ljudima, a ponekad smo i svedoci raznih prevara, pre nego što je organizovala akciju prikupljanja pomoći, bila je prinuđena da se uveri da je zaista reč o roditeljima sa jedanaestoro dece.   

– Najstarije dete ima 15 godina, a najmlađe osam meseci. To su lepa, vaspitana, čista, pedantna deca. Imaju ogromnu kuću. Otac je po zanimanju konobar, a majka, naravno, ne radi, jer se posvetila deci. Međutim, zbog aktuelne epidemiološke situacije, slavlja su otkazana i roditelji su ostali bez novca kojim bi prehranili decu. Naravno, i to sam objavila na Fejsbuk stranici. Qudi su počeli da se javljaju kako bi pomogli. Međutim, bilo je raznih komentara, od toga da majka izgleda negovano, da imaju kuću od 200 kvadrata, do pitanja, što su stvarali toliku decu, pa sad ne mogu da ih prehrane… Bilo je čak i pitanja zašto pomažemo po drugim gradovima, a ne u Čačku i po okolnim selima, jer isto ima ugroženih i dece koja nemaju. Porodici iz Kragujevca je bilo žao zbog neprijatnih komentara. Ali, ja nisam odustala. Napravila sam snimak sa decom, na kome je svako od njih rekao šta bi voleo da dobije. Devojčica koja ima devet godina poželela je lizalicu. Ako je greh pomoći ljudima koji imaju kuću od 200 kvadrata i koji trenutno ne rade, a dete ima samo jednu želju – lizalicu, o čemu mi onda pričamo! Ovaj primer me nije obeshrabrio, jer smatram da Čačak može da se razlikuje od drugih gradova, neka se zna da pomaže i u Smederevskoj Palanci, Teočinu, gornjomilanovačkoj opštini… – kaže Dragana Nastanović.  

Na sreću, ima ljudi koji žele da veruju u dobro, pa je neko od njih samoinicijativno poklonio hranu i ovoj porodici u Kragujevcu.   

– Srećna sam što ni ova deca nisu ostala gladna.  Ali, nažalost, ne uz moju pomoć. Potom smo pomogli i jednoj porodici na Topalovom Brdu, u Čačku. Najviše me je usrećila porodica iz Smederevske Palanke, kada mi je majka bolesnog dečaka poslala sliku njegove petogodišnje sestre, okružene igračkama. Volela bih da i dalje pomažem koliko mogu. Naravno, uglavnom da organizujem akcije apelom za pomoć. Jer, bitno je pružiti ruku drugima i kada je prazna. Možda im samo treba da bi ustali – kaže naša sagovornica, sa očima punim suza, dodajući da joj puno znači što joj je nekadašnji posao doneo mnoga poznanstva sa ljudima, koji mogu da pomognu drugima.

Dragana je primer da “našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo”. Ova žena je u jednom trenutku, za samo sedam dana, organizovala tri akcije prikupljanja pomoći, zahvaljujući, pre svega, dobrim ljudima. Sledimo ih i učinimo već danas neko dobro delo.

Nela Radičević