НЕМИРЕЊЕ СА СВИМ ШТО ЈЕ ПРОТИВ ЧОВЕКА

ИНТЕРВЈУ: НОВИЦА ЂУРИЋ, ЦРНОГОРСКИ НОВИНАР И ПЕСНИК, ДОБИТНИК „ПОВЕЉЕ МОРАВЕ“

Добитник „Повеље Мораве“ на 22. Међународним мрчајевачким песничким сусретима у категорији иностраних стваралаца је Новица Ђурић (1956), књижевник и новинар из Црне Горе. Објавио је 26 књига у жанровима прозе, поезије, есеја и изабраних дела, а бави се и писањем критике. Добитник је 16 престижних награда за књижевност и осам за новинарство. Књиге су му превођене на десетину језика. Био је први главни уредник дневног листа „Дан“, уређивао је илустровану ревију „Покрет“, дневник „Глас Црногорца“, ТВ ВНС, а обављао је и дужност шефа дописништава новосадског „Дневника“, београдских „Вечерњих новости“ и „Политике“, за коју и сада ради. Председник је удружења књижевника Црне Горе од 2015, био је на челу Удружења новинара Црне Горе од 2010. до 2016, актуелни је потпредседник Српског националног савјета у својој земљи. Члан је Удружења књижевника Србије, живи и ствара у Подгорици.

ПОКУШАВАМО ДА ЖИВИМО У ЈЕДНОЈ КУЛТУРИ

Осведочени сте борац за српски идентитет и његове симболе у Црној Гори, отуда не изненађују Ваше речи којима сте се обратили приликом уручивања награде, 9. октобра, у Мрчајевцима, имају снажну поруку.

– Увјерен да ми као народ својим пјесмама проносимо глас слободе иако не живимо у једној држави, покушавамо да поезијом и стваралаштвом живимо у једној култури. Ми као народ, Срби из Црне Горе покушавамо да сачувамо српски језик и међу тим јунацима, да их тако назовем, који се деценијама боре да очувају српски језик, ћирилицу и свој идентитет, су и они који су дошли данас да подрже и мене и ја сам им неизмерно захвалан, јер су то људи који цијене оно што ми радимо за добро свог народа. Писати истину, мислим да је највеће добро једног народа, и ми као народ се трудимо да пишемо истину, јер поезија је увек васкрсавала тамо гдје је најтеже, најбољи стихови су се испјевали у нашим великим страдањима и мукама,а ми смо у сваком вијеку бар једанпут страдали и вјерујем да ћемо у наредном периоду успети да опстанемо као своји на своме, и да ће се наш песнички глас чути што даље.

ДРУГИ ЗАВИЧАЈ, МОЈ ЗБИЈЕГ…

Да ли сте први пут у Мрчајевцима, колико сте знали о овој манифестацији и какви су Вам утисци?

– Прво желим да захвалим на пажњи коју сте ми указали да разговарамо. Давно сам сазнао за Мрчајевце. Захваљујем на дивној јединственој части да добијем „Повељу Мораве“ и постанем почасни грађанин Мрчајеваца, верујући да су сви српски предјели гдје год се налазимо наши и ми припадамо њима. Зато су и ови сусрети на неки начин српска саборност. Гдје год се српски писци налазе ине само српски, већ и сви они који желе добро сваком човеку који добро мисли и који песнички сања. Говорио сам мојим колегама како то дивно изгледа, како је тај предео предиван, а по први пут сам данас био у том чаробном мјесту. Шта друго да кажем осим да су Мрчајевци сада као мој други завичај, а мој завичај је Дријенак, једно мало мјесто покрај Колашина, а моја је ђедовина Брскут, то је између Колашина и Подгорице. И једно, и друго, и треће мјесто, као да су пресликани. И ја се радујем што могу најпре себи да кажем, човјек увек некако прво каже себи, а остало проциједи шта би то могао да каже другима, а ја сада по повратку могу да кажем својој породици и пријатељима како су сада Мрчајевци мјесто гдје бих ја могао да нађем некакав свој мир и да бих сигурно, у том дивном и малом мјесту имао некакав свој збијег, други завичај,и да се ту сада налази и моје име и да оно остаје трајно, послије онога како смо на крстачама уписали своја имена, ето,можемо да кажемо да смо се уписали у плејаду сјајних домаћих и међународних пјесника и писаца.

Није ли апсурд што сте, ипак, ово велико међународно признање Удружења књижевника Србије примили као инострани писац?

– Па, јесте. Ја сам то казао испред оног споменика поезији и литератури. Та Песничка стијена, која је нешто што ће да траје, као што ће вјечно да траје поезија, као што ће да траје писана ријеч, као што смо сви кренули у животу, као што је и Господ кренуо од речи, са њом је почело, са њом ће се,можда, и завршити. Али, ја сам српски пјесник и цијелог живота се борим за одбрану нашег српског идентитета не само на простору Црне Горе, за српски језик и за ћирилично писмо, за Српску православну цркву. Морате да разумете како то није лако, никако није лако бити Србин, пазите, у Његошевој Црној Гори, не у било каквој другој, која је то у бити, у суштини она то јесте и данас и биће и остаће… Зато се и рушила Његошева капела не би ли се тај корен, та клица истргла…

Може ли се рушењем зидова, уништити дух, душа човека, народа?

– Не може! Ми смо проклијали на Вуковим ријечима. У Петњици се сад на оној стијени подиже ћирилична азбука од камена, метар са два свако слово, а на врх те огромне стијене биће исклесан Вуков лик. Господо, треба да се разумије како смо ми као народ проговорили из Библије, и да је она наше Свето писмо, и да је на том писму све потекло. И Вук и Његош, и онда није зачудо изрека – небески народ. А много је оних који се покушавају томе наругати. То не треба да се брани. Ово што се некада казало „српски свет“, то се погрешно разумјело. Зато што су наше ријечи, наш Бели анђео, сви наши фрескописи,све наше иконе, све наше књиге, то је тај српски свијет, то су наше крилатице, то су наша небеса, и нијесмо ми небески народ само зато што је то тако неко смислио и казао, просто, то се догодило, то је промисао.

Како доживљавате дар за писање?

– Недавно ми је један новосадски издавач објавио роман „Тајна Христове честице“.Дубоко сам увјерен да све што постоји на свијету, све што живи и све што траје и што ће трајати и што је непролазно, је вјерујем да је то та нека Христова честица. Скоро да више и не вјерујем да ми живимо само захваљујући срцу. Та честица је енергија која нас покреће и држи нас на окупу. Зато смо ми на неки начин извор те Христове честице, непресушни извор. Кад бисмо ми сад казали колико је љубавних пјесама написано, то су хиљаде, милиони и још ће их толико бити написано, зато што је та Христова честица неисцрпна и она дарива.

ЈЕДИНО СЕ ЉЕПОТА ЖЕНЕ МОЖЕ МЕРИТИ СА ЉЕПОТОМ ПОЕЗИЈЕ

Осим патриотизма и духовности, доминанти мотиви у Вашем књижевном стваралаштву су љубав и жена?

– Како да кажем, док постоји та сумња, тај пркос, ја сам жив. То је моје немирење са свим што је против човјека,против добре мисли. Поезија мора да буде чојство, да одбрани писца и од себе и од других и друге од њега. Зато је то један од непосредних мотива, а ја сам и један од писаца који пуно пева о љубави. Жена и љубав су два непресушна врела. Ево, за књигу „Невјерно срце“ за коју је предговор писао Милован Витезовић, нажалост покојни, који каже како је читајући ту поезију која, иначе, није много присутна на просторима одакле ја долазим, јер су то епски простори, гусле, он каже да сам је ето писац који се нешто „замјерио срцу“. Хоћу да кажем да се једино љепота жене може мерити са љепотом поезије. Значи, све друго је лијепо на свој начин, али те двије љубави су вјечне. И оне трају, оне се повезују и оне су најљепше ткање, то је једини Симонидин вез без бола, а кад боли, онда је то постојало, онда то бива. И усвојим новим књигама имам пуно пјесама које су посвећене жени. Ја сам један од срећних људи који може да каже, за разлику од мојих горштака, ја имам четири ћерке, четири Божја анђела, и морам рећи да бих волио да сви људи имају макар ћерку. Таква љубав не постоји, то се не може исказати, ја кажем, не морам ништа да напишем, моје су ћерке написале песму о мени, њихова љубав је у мени писала…

Зорица Лешовић Станојевић

ВЕШТАЧКЕ ГРАНИЦЕ ПРЕВАЗИЛАЗИМО КУЛТУРОМ…

У име Српског националног савјета Црне Горе председник Момчило Вуксановић, поздравио је учеснике 22. Песничких сусрета и захвалио на прилици да присуствују овој манифестацији, јер је то за њих велико признање.

– Као што знате, полако се, али сигурно кидају везе између српског народа Црне Горе и других српских земаља. Готово да више нико не помиње Црну Гору као српску земљу, а сви знате да то није тако, да је Црна Гора увјек била српска земља и да је још увијек и земља српског народа. Те вештачке границе које су међу нама постављене ми покушавамо да кроз простор културе превазилазимо. И овај наш долазак за нас овде пуно нам значи и много смо вам захвални са поруком да је српски потенцијал у Црној Гори огроман и да ми нећемо допустити да будемо нека страна и туђа држава српског народа.

НЕ БИХ ТЕ ДАО СРБИЈО!

Да сам стијена, стао бих Србијо

пред твоје потоке, бујице и ријеке,

узнео Небу мајку и дјецу,

зрна пшенице, погаче меке.

Да сам Сахара подно планине

усисао бих капи, зауставио содом

Не бих те дао родиљо моја

да одлазиш у неповрат водом.

Да сам вјетар, дувач страве,

Спремио бих честице зла и пакла

Не да те ево ни Црна Гора