Најлепше од свега било је поново ући у учионице и сести у школске клупе. Чинило се да није прошао ниједан дан…
– Није исто као некада, доста тога се променило, али повратак у школу испуни душу и срце. На тренутак смо се вратили у средњошколске дане, у неко друго време, сетили се свега и свих шала које смо упућивали једни другима. Добили смо и наш дневник, погледали смо оцене, оправдане и неоправдане изостанке… – кажу матуранти Медицинске школе, генерација 1974.
У школи су се поново окупили матуранти општег смера, медицинске сестре, техничари и акушери. Дошли су некадашњи ученици три одељења. Наравно, не у пуном саставу. Неки нису живи, други су оправдано били одсутни. После школе су наставили дружење у ресторану, али у сличној атмосфери као из учионице. Били су жељни приче и да што више сазнају једни о другима, не и музике.
– Посебно су нас обрадовали наши школске другарице и другови који су дошли из Ужица, Нове Вароши, Пријепоља, Чајетине, са Златибора. И када сумирамо животе свих нас, после завршене Медицинске школе, најмање нас је остало у Чачку. Многи су и наставили школовање, постали су лекари, професори, успешни пословни људи. Била су то одељења у којима су доминирале девојке, али имали смо и дечаке, додуше, није их било много. Договорили смо се да се сваке године састајемо, надамо се у непромењеном броју. Било је и предлога да се састанемо у неком другом граду, пошто је већина људи са стране. Нећемо посетити школу, али најважније је да се видимо и испричамо – наговештава генерација матираната 1974.
Можда и зато што многи нису похађали средњу школу у родним градовима, те генерације и немају неке успомене на вечерње изласке или омиљене ресторане. Да не би секирали родитеље који су их издржавали, највећу пажњу су посветили школи и учењу. Дружење се, углавном, заснивало на кућним посетама, а право другарство у дељењу. Девојке бољег материјалног стања нису истицале своју одећу и обућу, већ су их радо позајмљивале својим другарицама. Ни на било који други начин нису показивале да себи могу више приуштити.
– Делили смо и последњи залогај. Наше друштво се састајало у изнајмљеној кући у Улици доктора Драгише Мишовића, у којој су живеле три девојке. Звали смо је „Вила промаја“, пошто је дувало на све стране, али нама је била прелепа. Ту смо се састајале, причале, заједно училе. Шетале смо се поред бедема и Мораве, одлазиле у природу. То су били наши изласци. Пазили смо на сваки динар, нарочито да не разочарамо родитеље – сећају се некадашње матуранткиње.
Иако је доста тога остало у прошлости, најважније што су понели из школе су хуманост и прави однос према пацијентима, што су стално примењивали они који су остали верни медицинској струци. И не само струци, већ и школским друговима. Упутили су велику захвалност садашњој директорки Медицинске Школе Снежани Јоловић, која им је помогла да се поново седну у школске клупе и завире у дневник. Имаће чега да се сећају до нових сусрета, у ком граду ће бити и није толико важно…
