BLAGODAT BOGU, POHVALA LJUDSKOSTI
Za Tihomira Popovića lek su bili i pitanje doktorke: ”Da li mi verujete”, i izrazi u očima zdravstvenih radnika kada se probudio iz kome, i vaskršnje jaje koje je svim pacijentima donela jedna medicinska sestra na Klinici za pulmologiju u Kragujevcu.
– Svi skafanderi, maske, viziri ne skrivaju ljudsku dušu. Ne mogu da objasnim, ali osetio sam i blagodat istinskih molitvi bližnjih – kaže on.
Prebrodio je sve teške trenutke, od prvih znakova bolesti do oporavka. Između toga je čitavih mesec dana lečenja u Čačku i Kragujevcu, višednevni boravak na respiratoru, nesvesno stanje, buđenje. I te kako su vredni pomena izuzetna profesionalnost svih zdravstvenih radnika, podrška porodice, pomoć rođaka i prijatelja. I u tim teškim danima na videlo su izašle prave ljudske vrednosti. Znali su mnogi da mogu da i Tihomirova porodica mora da bude u izolaciji, a da je njemu stalno nešto potrebno u bolnici. Nisu prezali da pomognu…
– Kada sam izašao iz kome, osetio sam molitvenu podršku svih prijatelja. Blagodat istinske molitve. Bogu je sve moguće! Zato se i pomera svaka granica! Dok sam bio na respiratoru u Kragujevcu, doktor je rekao mojoj supruzi da mnogi ne prežive… Ona mu je odgovorila: ”Uradite šta je do vas, a Bog će dati šta je kome pripremio”. Kada se sve dobro završilo, pohvalio je njen optimizam. Rekao je da me to spasilo – priča Tihomir.
– Nisu moje zasluge, nego Božije – napominje Tanja, Tihomirova supruga. Lekari su posebno istakli Tanjinu i smirenost njihove dece. To je i te kako uticalo i na njih…
OSMEH U OČIMA
Tihomiru više i nije važno kako se zarazio. Možda se to dogodilo na službenom putu na jugu i istoku Srbije. Više dana je imao visoku temperaturu, osetio je gubitak čula ukusa i mirisa, slabost. Prvo je lečen u bolnici u Čačku.
– I o tim bolničkim danima bi više mogli da pričaju moji ukućani. Mnogih događaja nisam bio svestan. Sećam se da su u Čačku i mene često premeštali iz sobe u sobu. Nadao sam se da ću se brzo vratiti kući… U stvari, bio sam bliži intenzivnoj nezi – kaže on. Nije mogao da čita ili radi bilo šta drugo, što bi prekratilo neizbežne dane mirovanja. Nadvladao je gubitak fizičke snage.
– Tihomire, dobićete anesteziju, intubiraću Vas, priključiti na respirator. Prebacićemo Vas u Kragujevac. Sve će biti u redu, Tihomire, obećavam Vam. Verujete li mi? – pitala ga je doktorka u Čačku.
– Klimnuo sam glavom. Verujem, zašto ne bih? Sklopio sam oči… –
Probudilo ga je stezanje u levoj ruci. Bio je to aparat za merenje pritiska. Oko njega su bili ljudi obučeni u zaštitan odela, pokriveni maskama i vizirima, ostali pacijenti.
– U Kragujevcu sam! Obećanje je ispunjeno, sve je u redu. Slično obučene osobe se okupljaju oko mog kreveta, vidim im osmeh u očima! Primećujem i da su im na leđima ispisana imena. Nisam osetio da im je bilo šta teško, da ih je uhvatila dosada ili da ih mrzi da rade. Idu po sobama, pomeraju zaštitne zavese, šušte u odelima koja im sigurno nisu udobna…
Pošto je tada još uvek bio na respiratoru, nije mogao da im zahvali, ili kaže bilo šta. Do njega je doprlo i saznanje da je pet dana bio u nesvesnom stanju. Potom se iznova pokazala moć ljubavi, vere, nade, molitve iz srca. Lekari su odlučili da ga skinu sa respiratora. Nije osetio njihovu zabrinutost i zebnju, što mu je ulilo dodatno poverenje i dalo krila. Posle tri dana, otpušten je iz respiratornog centra na lečenje u Kliniku za pulmologiju.
LjUBAV, VERA, NADA
Tihomira je bolest zadesila pre Vaskrsa, tako da praznike nije proveo sa porodicom. Možda je previše smelo reći, ali nije manjkalo ljudske topline. Posebno je zapamtio jednu medicinsku sestru koja je svim pacijentima podelila vaskršnja jaja. Nije joj bilo teško da ih oboji i donese…
Osim za pacijente, svi lekari su pokazali divan odnos prema njihovim porodicama. Svakodnevno su ih obaveštavali o stanju njihovih najbližih, kakvo god da je bilo.
– Zato sam i rekao da moja supruga najbolje zna, svakodnevno se čula sa doktorima. Ja, posle svega, mogu samo da svedočim o snazi porodice, zdravstvenih radnika, svih, od nege do prepisivanja terapije. Prevashodno o jačini molitve. Božija ruka je sve vodila da u mom lečenju rade na pravi način. Ni doktor nije mogao da objasni kako su mi u jednom trenutku pluća bila u lošem stanju, a krvna slika dobra… Što je bilo do ljudi, samo je za divljenje, od uobičajene medicinske nege do prepisivanja terapije, podršci mojoj porodici – napominje Tihomir.
Lečen je mesec i nešto više dana. Preležao je koronu u prvom naletu epidemije, odnosno pandemije. Možda je stekao imunitet na bolest… Ali, zasigurno, kao i svaki čovek, jača svaku vrstu otpornosti sopstvenom i dobrotom drugih ljudi.
– Teške trenutke preživljavamo na različite načine. Sigurno je da nikome ne možemo da sudimo, kako god se ponašao. Svako od nas nosi svoju nevolju. Nije ni nama teže nego drugima. Ali, nadahnu nas ljudskost i dobrota, daju nam snagu, ponekad i opomenu… – kažu Tihomir i Tanja.
Z. J.
