„НЕГУЈУЋИ ТЕХНИКУ ВЕЗА, МИ ЗАПРАВО ЧУВАМО ТРАДИЦИЈУ И НАШ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТˮ
Један од одличних примера преплитања лепог и корисног јесу радионице традиционалног веза за одрасле и децу у оквиру „Тутор центраˮ у Чачку, које превасходно имају за циљ да се сачувају традиција и традиционални занати, како каже Стајка Рајић, оснивач и креатор свих радионица које се реализују у оквиру Центра и ван њега. На ову идеју је дошла тако што је најпре и сама кренула на радионице веза које су организоване у Београду током пролећа, учила је вез и раније од баке и мајке и, захваљујући свему томе, одлучила је да нешто слично понуди и заинтерсованима у Чачку. Стајка Рајић је доктор наука у оквиру интердисциплинарне области математика, музика и дечији развој, али је увек била заинтересована и за традицију. Више од двадесет пет година бавила се фолклором, заједно са колегиницом Иваном Станковић писала је едицију књига „Народна традицијаˮ у издању издавачке куће „Пчелицаˮ. Поред радионица веза, у Центру актуелне су и радионице „Руке као перкусијеˮ, „Математика и музикаˮ, „У свету друштвених игараˮ, „Математичка авантураˮ, а у сарадњи са Мајом Протић и радионица калиграфије о којој смо раније писали. Радионица веза „Бод до бодаˮ отворила је врата између прошлости и садашњости, стварајући модерна прела и уметничке рукотворине непролазне духовне вредности, развијајући притом и фину моторику, пажњу, усредсређеност и креативност, што је посебно важно код деце и младих, а о свему наведеном и о значају веза у нашој народној традицији говорила нам је управо Стајка Рајић.
Упркос брзом животу и бројним иновацијама са којима се свакодневно сусрећемо, уочава се и стална потреба да се очува све оно што је симбол наше традиционалне културе, а ту спада и вез. Можете ли нам рећи нешто о историји веза на нашим просторима и зашто је важно да овакав вид домаће радиности не падне у заборав?
‒ Вез је још од давнина биo симбол српске традиције и националног идентитета. Њиме су се у прошлости бавиле девојке, жене и баке, а учио се од најранијег детињства. Народни обичај био је да се девојке и жене окупљају на прелима да би, уз забаву и дружење, плеле, везле, преле и својим вештим рукама стварале најразличитија уметничка дела. Вез се најчешће користио за украшавање народне ношње, укључујући кошуље, јелеке, сукње, мараме и појасеве. Ношња је била израз идентитета, друштвеног статуса и породичне припадности. Вез се користио и за украшавање домаћег текстила, као што су столњаци, пешкири, јастучнице и завесе. Ови предмети су често били део мираза и користили су се за улепшавање домаћинстав. И данас се по многим кућама, а најчешће код наших бака, могу наћи очувани извезени пешкири, постељина, миљеи, украси за намештај, извезени делови народних ношњи и других одевних предмета. Током веза, девојке, жене и баке користиле су ђерђеф, иглу, конац, перлице, металне нити, шљокице и друге материјале.
Колико је вез уткан у српску традицију показује и пример веза на платну – „Похвала кнезу Лазару”, једном од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности који је монахиња Јефимија извезла 1402. године.
Негујући и чувајући вез као традиционални ручни рад, преносећи вештину и технике веза и на млађе генерације, ми заправо негујемо и чувамо традицију и наш национални идентитет.
У оквиру радионице „Бод до бодаˮ основама веза подучавате све заинтересоване, а од скоро и децу. Каква су Ваша искуства са досадашњих радионица и због чега је и за најмлађе корисно познавање ове вештине?
‒ Радионице „Бод до бода” организоване су од јуна месеца са идејом да се и у нашем граду оживи традиционални вез, који је све присутнији у данашњем добу, не само код нас, већ и широм света. Како је „Тутор центар” првенствено усмерен на развој и образовање деце и младих, идеја за организовање радионице веза за најмлађе наметнула се сасвим спонтано. Када говоримо о значају који познавање и неговање вештине веза код деце и младих има, императив се ставља на развој моторичких вештина, прецизности, пажње, фокусa, стрпљења, усредсређености на један задатак током дужег временског периода, што је деци и младима који одрастају у доба савремених технологија велики изазов. Вез укључује фину моторику, визуелно-просторну оријентацију и креативност, а умногоме се истиче и његово терапеутско дејство. Развој креативности, стваралаштва, подстицање оригиналности и аутентичности такође су вештине на које и децу и одрасле подстиче вез као необичан вид уметности.
Да ли постоје неке иновације у данашње време у самој техници рада или мотивима који се израђују или се трудите да у потпуности задржите традиционални начин веза?
‒ На радионицама се трудимо да спојимо традиционалне бодове са техникама и бодовима савременог веза. Из личног искуства, кроз рад и учење техника веза од баке и мајке у духу традиционалних техника, преко савладавања савремених бодова, рекла бих да су савремени бодови, на том основном нивоу, једноставнији за усвајање и омогућавају једноставно „исцртавање” великог броја мотива. Уз неколико основних бодова могуће је на платну оставити најразличитије мотиве ‒ од цветних мотива, који су најчешћи, преко шара геометријског облика, сцена из свакодневног живота, до најапстрактнијих мотива. Полазници самостално бирају слике које ће извести, цртањем их преносе на платно и, уз неизоставни ђерђеф, иглу и конац, креирају своја уметничка дела. Значајно је истаћи да полазници наших радионица нису биле само девојке и жене, односно девојчице када су у питању радионице за децу, већ, на нашу радост и одушевљење, и млади момци, али и дечаци основношколског узраста. Заинтересованост и преданост у раду биле су подједнаке.
За мало искусније полазнике организујете и „Вечери везаˮ које подсећају на некадашња прела када су се жене окупљале како би преле, шиле и везле уз разговор, песму и дружење. Шта нам из тих времена највише недостаје данас и да ли је код веза подједнако важан сам процес рада као и резултат који настане?
‒ Током наших радионица полазници су веома често разговарали о обичајима веза у прошлости, о томе како су се девојке, жене и баке окупљале, дружиле на прелима и уједно стварале најдивније рукотворине и мала уметничка дела. Идеја да се такав обичај врати, да се окупимо ради дружења, размене искустава, идеја и одмора од свакидашњице и брзине коју нам посао и дневне активности намећу, а да уједно кроз вез стварамо и уникатна дела и чувамо традицију, јавила се спонтано кроз рад на радионицама.
За вез сам процес је од изузетне важности, јер на првом месту захтева време, огромно стрпљење, неодустајање и искрену вољу. За свакога ко испреплиће ове вештине и остане им доследан током процеса веза, резултат је неминован, а он доноси и несвакидашњи осећај радости, поноса и искрене жеље да се настави даље.
Уочава се ренесанса традиционалних мотива, ручног рада и веза у модерној модној индустрији и на светским културним догађајима и пистама. Зашто мислите да је то случај и да ли је привидно напредовање заправо само кружење и враћање старим вредностима?
‒ Као да модна индустрија истражује границу између традиционалног и савременог, а детаљ веза на комаду одеће, ретко кога оставља равнодушним. Сигурна сам да би либада, јелек или антерија постали модни тренд од момента када би се тај део народне ношње нашао на светској модној сцени.
Машине за вез данас су компјутеризоване и могу аутоматски да креирају разне врсте везова. У чему је ипак разлика и предност ручног веза?
‒ Разлика је у вештинама и развојним вредностима које ручни вез омогућава деци, младима и нама одраслима. Стрпљење, аутентичност, пажња, фокус, моменат искорака од свакодневних обавеза које савремени живот са собом доноси и терапеутски аспект који вез има немогуће је остварити аутоматизованим машинама.
Можете ли нам пренети искуства неких полазника Ваше радионице веза ‒ да ли су нечим били изненађени, да ли су мислили да ће бити лакше или теже него што јесте, како изгледају њихови први радови, да ли сами бирају мотиве за рад, да ли је свако успео да савлада технику веза и слично.
‒ У раду смо кренули најпре од савладавања основних бодова, а након тога полазници су самостално бирали мотиве и слике које ће цртањем или пресликавањем пренети на платно. Бод до бода и настајали су радови који као да су од најискуснијих везиља, што је показатељ да се вез може једноставно научити, а, уз упорност и стрпљење, помоћу веза се могу створити веома оригинална дела. Ми смо на вечерима веза креирали и личне цегере, али то је само почетак истраживања на чему све вез можемо да „осликамоˮ. У рукама имамо нову вештину која нам може помоћи да нитима конца украсимо најразличитија платна.
Марија Миљуш
Фотографије: приватна архива
