Изложбу „Небеска градинарења“ београдског архитекте Душка Милошевића, са завичајним коренима у нашем граду, отворио је у среду, 19. марта, у галеријском простору Градске библиотеке, професор чачанске Гимназије Владимир Димитријевић. Изложбу чини избор од 25 импресивних акварела и два пастела са мотивима средњовековних манастира и цркава Србије и Свете Горе. Изложба има продајни карактер и трајаће до 5. маја.
Милошевића је представила библиотекар Марија Радуловић и на поетичан начин описала токове настајања сакралног градитељства.
Циклус изложених слика настајао је у последњих две године, поновљене су слике Овчарско-кабларских манастира. На питање, по чему је сакрална архитектура ликовна, уметничка, Милошевић одговара:
-Ликовна је на пуно начина, пре свега, по симетрији, и у основама и у разради, сама та доминанта у виду куполе, свакој од тих цркава даје страховито добар визуелни комплетан изглед, са тим вертикалним акцентом који чини купола. Први рефлекс кад приђем папиру је да урадим тај потез који исцртава куполу. Све ово излази из чистог задовољства. Сам наслов изложбе чине градине, које су мој посао, али реч небеска је намера да се покаже да су то посебне грађевине, где је акценат на духовном и повезује материју с небом. „Небеска градинарења“ показују да су цркве посебна места за наша духовна преиспитивања и многа питања о животу и нашем трајању у овом свету. Овај катанац, којим су многе моје и изложбе мојих колега отваране и затваране доживљавам као једну врсту штафетне палице стварања, сликања, уметности – рекао је уметник Душко Милошевић.
Владимир Димитријевић је симболичким откључавањем катанца отворио изложбу и рекао да су слике Душка Милошевића расковник, а расковник је, како у Ријечнику каже Вук Караџић нека, може бити измишљена трава која отвара све браве.
-И сликарство Душка Милошевића које је на изванредном трагу светлости, оне светлости која је просветљавала наше храмове, манастире и олтаре, је једна врста расковника за време у коме живимо, време, у коме су људске душе закључане стотинама брава, у коме нема пута између људи, и у којима, тако много недостаје светлости. Тегобу и мрак времена осећамо, али Душко Милошевић потврђује да, како каже песник Рајко Петров Ного: „Из нових фресака, стара туга веје, није све пропало, кад пропало све је“…
На овим сликама пролазимо кроз Немањићке светиње, али и кроз нашу Овчарско-кабларску клисуру која је једно велико чудо Божије благодати и обновитељског духа Светог владике Николаја. Ми кроз светлост на тим сликама долазимо до онога што је наш народ на овим ветрометинама вековима одржало, а то је смисао. Смисао се, како каже Жарко Видовић, не може принудити да се јави, он се не може измислити, не може се конструисати, смисао је нешто што се у нама јавља као дар нарочите Божанске милости и милосрђа. Смисао је оно што и наш завичај чини завичајем, и опет, по Жарку Видовићу „Завичај је смислом преображени предео нашег порекла“.
СВЕСТРАНО НАДАРЕН АУТОР
Душко Милошевић је рођен 1955. године у Беогрду, али је својим коренима чврсто везан за Чачак. Неуморно ствара, а представник је оне епохе у којој су архитекте биле комплетни ликовни уметници. Из тог заноса током последње две деценије имао је неколико групних и 22 самосталне изложбе , презентоване у три циклуса: „Зидови“, „Куле и градине“ и „Небеска градинарења“. Осим архитектуре и сликарства, огледао се и у писаној речи као аутор неколико популарних књига: „Мој речник чачанских појмова“ (2011), „Балканске ситнице“, „Муке по Радошу“, „Наш рођак Фејсо“ и „Куле и градине, кратке приче и подугачки акварели“.
З. Л. С.
(Опширније у штампаном издању „Чачaнског гласа“)
