Када се говори о чачанским кошаркашким репрезентативцима разних категорија често се изоставе два играча зато што су кошарком почела да се баве у Београду и нису наступала за овдашње клубове. То не треба да буде разлог да се не подсетимо на Слободана Рицу Гордића и Милуна Маровића, с обзиром на то да су остварили сјајне каријере. Обојица су рођена у нашем граду. Рицо је у њему живео до 14. године, док је Маровић прве године живота провео у Овчар Бањи.
СЛОБОДАН РИЦО ГОРДИЋ (1937 – 2022)
Још као дечак, играјући се у дворишту Пушељића куће са две године млађим Цоњом Копривицом, “заразио” се кошарком. Имао је 12 година када је отишао у “Борац” са жељом да почне да је тренира. После извесног времена од тренера је добио савет да покуша са неким другим спортом. Ко зна како би се све завршило да му отац није 1951. године добио посао у Београду у који се сели цела породица. Стицајем срећних околности Гордићи станују у Таковској улици, у згради у којој је живео Радивој Кораћ. С обзиром на то да је Рицо био само годину дана старији од Жућка, њих двојица почињу да се друже. Све више времена проводили су на оближњем кошаркашком игралишту гледајући тренинге ОКК “Београда”, у то време још увек се звао “БСК”, па су и њихове каријере текле скоро паралелно.
Гордић почиње активно да се бави кошарком 1954. Упркос противљењу родитеља све више времена проводи са кошаркашком лоптом и брзо напредује. За само две године изборио је статус првотимца и то у екипи која је своје најблиставије резултате остварила крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века. Током играња за плаво-беле био је шампион државе четири пута (’58, ’60, ’63. и ’64.) и двоструки је освајач националног Купа (’60. и ’62.), док је у три наврата (’59, ’64, ’65.) наступио у полуфиналу Купа шампиона.
У Француску одлази 1967. године, потом га пут води у Белгију, где каријеру завршава 1976. године.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Први наступ имао је 1958. године и до 1966. играће на две Олимпијаде (’60. и ’64.), Светском првенству у Бразилу 1963. (сребрна медаља), четири Европска првенства (’59, ’61. (С), ’63. (Б) и ’65. (С)), Медитеранским играма у Либану 1959. (злато) и шест Балканијада (’59. (С), ’61. (З), ’62. (З), ’63. (З), ’64. (З) и ’66. (З)).
РИЦО КАО ИГРАЧ
Са својих 192 сантиметра висине играо је на позицији бека. Кажу да је био разноврстан играч кога је красио прецизан шут, а изодио га је брзо и неочекивано, тако да противнику није давао времена да реагује.
Родни Чачак никад није заборавио, често је у њега долазио, а преминуо је у Белгији 2022. године, где је и сахрањен.
МИЛУН МАРОВИЋ (1947 – 2009)
Био је по много чему био особена личност. Упркос чињеници да је кошарком почео да се бави као двадесетогодишњак, остварио је сјајну каријеру. Осим тога, завршио је Рударско-геолошки факултет, наставио да се бави науком и постао професор у тој институцији. Одлично је свирао гитару, имао и своју групу, био познавалац књижевности и филма.
Када је као студент друге године дошао у „Црвену звезду“ са жељом да тренира кошарку одбили су га са образложењем да је престар. На савет пријатеља одлази у „Раднички“. Искусни Слободан Пива Ивковић примећује да од момка високог 206 сантиметара и тешког једва преко 90 килограма може да буде нешто. Почињу исцрпљујући тренинзи, најпре појединачни, а потом са јуниорима и на крају сениорима тима са Црвеног крста. Милун све то одлично подноси, јер му је основна животна филозофија неодустајање од зацртаног циља. Развио се у лаганог играча брзих покрета, реакција и размишљања. Представљао је кошаркашку авангарду. Царовао је у рекету. Био препознатљив по хорог ударцу и блокадама којима је често заустављао противничке играче. Осим тога, поседовао је зачуђујућу хладнокрвност, тако да се у моментима када се утакмица „ломила“ лопта најчешће њему упућивала.
Са Ивковићем, Јарићем, Дамњановићем… 1973. постаје првак Југославије. Наредне „Раднички“ стиже до финала Купа шампиона, а 1976. осваја национални куп.
За овај клуб наступа до тренутка када 1983. каже збогом активном игрању кошарке.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Дрес са државним грбом први пут облачи 1971. године, а наредне наступа на Олимпијским играма у Минхену, кад смо освојили пету позицију. У Шпанији 1973. са Славнићем, Кићановићем, Тврдићем… доноси Југославији прво европско злато. Идуће године на Светском првенству у Порторику осваја сребрну медаљу. То му је било последње званично репрезентативно такмичење. Новосел га, из само њему знаних разлога, није уврстио у састав који је наступио на првенству старог континента у Београду 1975. То га је погодило толико да је одбио позив Александра Николића да буде део тима на Првенству Европе у Белгији 1977. године.
Наступио је и на три првенства Балкана. У Бугарској ’71. (С), Сарајеву ’72. (З) и Турској ’73. (З).
О КОШАРЦИ, ФАКУЛТЕТУ
– Кошарка није само пробацивање лопте кроз обруч. То је сложен спорт у коме се сваке секунде нешто дешава, зато су велика психофизичка напрезања. Зачуђујуће је да толико времена проводите тренирајући одређене шутеве, а на утакмици ако из 10 до 15 покушаја будете бар 60 одсто успешни то се сматра одличним резултатом – изнео је своје размишљање у емисији „Вечити конкурс младости“, емитованој на националној телевизији пре пола века, додавши да висина јесте предност, али не одлучујућа, јер и нижи играчи имају своје квалитете које настоје да искористе на најбољи могући начин.
Успео је да стекне факултетску диплому и тиме отклонио страхове својих родитеља да ће га кошарка одвојити од књиге. То се није догодило зато што је Милун користио сваки моменат да учи. У авиону, возу, хотелској соби. Често је одмах по повратку са путовања одлазио на испите. Истицао је да су професори имали разумевање за његово бављење кошарком.
Том приликом је изјавио да је геологију изабрао зато што је велики љубитељ природе и очекивао је да ће му та струка омогућити боравак на отвореном простору и одлазак у неистражене пределе. Нажалост, један такав се завршио кобно. Трагично је изгубио живот у аутомобилској несрећи у либијској пустињи 2009. године. Био је део стручног тима који је радио геолошку карту те земље.
Припремио Владимир Дуба
Извори: монографија ОКК „Београд“, ревија „КОШ“ и емисија „Вечити конкурс младости“
