ПРОФЕСОР ДР ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН, ПСИХОЛОГ, О ТРАГАЊУ ЗА СМИСЛОМ ЖИВОТА
“Како наћи смисао живота? Сви ми, хтели или не хтели, морамо да трагамо за смислом. Животиње, наравно, немају тај проблем, јер имају инстинкте и по њима се понашају. Човек је биће које има разум, самосвест, машту, свестан је да је смртан и пролазан, зато и зна да мора да нађе смисао живота. Смисао живота нама није дат, он нам је задат. Сваки човек мора да нађе одговор на то питање. Смисао живота је универзални проблем, али не постоји јединствено решење. Наравно, има тих покушаја, повремено, разне идеологије, религије и друго, могу да намећу неки смисао. Али, човек мора да дође до свог одговора, до свог смисла живота, који може бити у оквиру неке од тих религија или идеологија. Ипак, показало се да наметање потпуно истог начина живота свима, не води добром. То знамо из историје”. Ово је у разговору за наш лист рекао чувени српски психолог и универзитетски професор др Жарко Требјешанин, непосредно пред предавање “Трагање за смислом живота” које је, прошлог четвртка, 2. марта, одржано у организацији Културно–образовног програма Културног центра Чачак.
У трагању за смислом живота помажу нам различити људи, филозофи, научници, психолози, психијатри… Професор др Жарко Требјешанин се, како каже, понајвише ослања на егзистенцијалистичке психологе, психијатре, посебно на Виктора Франкла, који је оснивач логотерапије.
– Логотерапија значи лечење или исцељење смислом. Франкл је највише говорио отоме. Позната је и његова судбина. Он је као Јеврејин и левичар био у најстрашнијим логорима, у Аушвицу, Терезијанштату… и све то је преживео управо захваљујући томе што је нашао смисао. Његов смисао био је у томе да, као психолог, посматра и види себе у будућности како ће причати, предавати људима управо о томе да човек може да опстане, у свим, па чак и у тако драстичним, нељудским условима. Франкл је сматрао да човек нема само потребу за задовољством, као што је сматрао Фројд, нити само вољу за моћ, коју је истицао Адлер. Али, за разлику од њих, он сматра да је онај главни мотив, најснажнији покретач људи управо воља за смислом.
Да ли сте и Ви у неким тренуцима замишљали Ваша предавања?
– Сад сте ме подсетили, имао сам и ја тих тренутака, 1999. када је било бомбардовање, нико од нас није могао ни да замисли ни колико ће трајати, нити колико ће бити разорно. Свака ноћ је човеку била, можда, последња. У тој ситуацији сам се досетио да бих могао да се, ипак, издигнем из положаја немоћне жртве. И то је врло важно, одмах ми је било боље. Окупио сам екипу, моје асистенткиње и направили смо истраживања у Суботици и Београду, у самом центру, али и на ободу града, где је било најгоре. Поред осталих, постављали смо питања родитељима, као што су: како проводите време, како покушавате да заштитите децу… А други упитник је био за децу, попут: шта је то рат, шта су цивили… Добили смо једну духовиту књигу, јер су дечији одговори били фантастични. На пример на питање: “Зашто је рат почео?”, један од одговора је гласио: “Зато што су се посвађали луди Милошевић и блесави Клинтон”… Потом ми је посебно пало на памет једно питање, које је било јако подстицајно и добио сам дивне одговоре. “Да ли сте у том ужасу, у тој несрећи, ипак, имали неко добро искуство?” Qуди су говорили да после бомбардовања сасвим другачије сагледавају живот, да су схватили шта је прави смисао живота. Дакле, то је стварно искуство које измени живот. Схватили су да су, можда, живели погрешно, радили превише, сакупљали новац да имају кућу, кола, али и да у једном тренутку све то може да нестане.
Која је Ваша порука младима? Они, можда, највише постављају питања о смислу живота.
– И мене је изненадило колико су млади заинтересовани за ову тему. На Коларчевом универзитету смо имали трибину о усамљености. Мислио сам да ће доћи мало људи, вероватно, старијих. Међутим, сала је била препуна и то младог света, схватио сам да су млади јако усамљени. То је посебна, велика тема. Ја мислим да, поред свега осталог што усамљује и друге, одрасле људе, младе усамљује и нова технологија. Наравно, немам ништа против, и ја користим и рачунар, и мобилни телефон. Али, проблем је у томе ако сте исувише на друштвеним мрежама, уколико сте непрестано на интернету, тада немате времена да се дружите. То вас усамљује, ту се губите и како онда наћи неки смисао живота?
Већ сте рекли да је трагање за смислом живота универзални проблем, јер је човек једино биће у васељени које има свест, самосвест, разум и које због тога и трага за смислом свог постојања…
– Дакле, човек се пита зашто сам овде на земљи, ко сам, куда идем и, наравно, какав је то смисао које има моје постојање. Такође, један велики савремени психијатар Ирвин Јалом, сматра да човек мора да нађе смисао, односно, да нађе одговор шта је смисао, а то значи да пронађе неку своју мисију, неко своје звање. Јер, ако немамо неки заиста важан задатак, неку мисију, онда заправо наш живот и није вредан смисла. Шта ће бити та мисија – зависи од свакога посебно. Не мора бити ништа велико, значајно за човечанство, већ може бити одгајање детета, или неки посао који је врло важан за човека.
Када се најчешће јавља проблем смисла живота?
– Занимљиво је да се ми, ипак, не питамо непрестано о смислу. Када смо у добром стању, када смо са људима у добрим односима, када смо задовољни собом, својим послом, тада имамо осећање да нам живот има смисла. Нећемо стално да се питамо, преиспитујемо. Међутим, то се налази у позадини свести, то је нешто што се подразумева. Али, ако неко панично трага за смислом, ако има снажну потребу да се тиме бави и то питање поставља на заоштрен начин, то већ значи да нешто није у реду, да је можда изгубљен смисао и то јесте индикатор неког неспокојства, наговештај да са нама није све најбоље. Наравно, то не мора ништа лоше да значи, јер управо то може човека натерати да нађе смисао. Углавном, знали то или не, не можемо живети без смисла. Ми смисао имамо, можда не знамо да га формулишемо, не знамо експлицитно, није освешћен, али свакако имамо смисао у позадини свести или у несвесном. Иначе, човек може да издржи без воде неколико дана, без хлеба неколико недеља, без секса и годинама, али без смисла ниједан, једини дан. Дакле, човек који заиста изгуби смисао, тешко да може да опстане.
Нела Радичевић
МАШТА, ИМАГИНАЦИЈА…
Током предавања психолог Жарко Требјешанин се позвао на великог писца Достојевског, наводећи део из “Записа из мртвог дома”:
– “Ако хоћете да човека потпуно сломите и уништите, натерајте га да ради бесмислени посао”. А опет, велики немачки филозоф Ниче каже: “Ко зна зашто живети, он ће поднети готово сваки начин живота”. И то је био мото Виктора Франкла, и он сматра да човек увек може наћи смисао. Он је чак и у логору, у нељудским, најстрашнијим, немогућим условима успео да нађе смисао. Показао је шта значи машта, имагинација… Замишљао је да ће се једног дана наћи у некој лепој, осветљеној, топлој сали у којој ће причати људима како се налази смисао, чак и у најгорим условима. Дакле, имао је чврсту веру да ће преживети и да ће људима донети истину. На тај начин је сачувао себе, свој интегритет, лични и професионални идентитет, уздигао се изнад тих ужасних околности и сматрао да његов живот чак и ту има смисла. Преживео је и, касније, написао књигу о успоменама из логора.
СМИСАО НИКО НЕ МОЖЕ ДА НАМ ПОКЛОНИ ИЛИ НАМЕТНЕ
“Сетите се свих оних које сте волели и шта сте од њих научили – и размислите ко су људи који вас воле и због којих стварате, мењате овај свет, ко вам измами осмех, ко вас расплаче, коме сте помогли… и запитајте се која је ваша улога у њиховим животима, шта све можете да им пружите и можда ће вам бити мало јаснији ваш смисао живота… У суштини, откад је човек постао свестан себе, а то и јесте оно што га разликује од свих осталих живих бића, он се пита ко је, шта може, одакле долази, куда иде, пита се о свом идентитету. Пита се, наравно, и о томе какав је смисао његове егзистенције. Иако човек данас живи у друштву изобиља, далеко је од тога да је нашао смисао и болује од нервозе, не зато што нису задовољене његове материјалне потребе, него зато што није задовољена потреба за смислом… Човек данас има од чега да живи, али не зна за шта живи. Оне који су изгубили смисао живота врло брзо однесе нека болест, јер су изгубили духовни ослонац. Смисао не може нико да нам поклони или наметне, него човек сам својим напором треба да нађе лични, конкретни смисао”… Овим речима је Верица Ковачевић, уредница Културно-образовног програма Културног центра Чачак, увела у предавање под називом “Трагање за смислом живота”, психолога др Жарка Требјешанина.
