– Многи ме питају: „Шта ви славите и обележавате? Дан фабрике које нема?” Мој одговор на то је веома једноставан: „Фабрике нема, али ми постојимо! Лик цероваца постоји још увек у нама и док је њега, постојаће и „Цер“! – напоменуо је професор др Сретен Поповић на традиционалном окупљању радника некадашњег „Цера“.
Професор је један од главних покретача окупљања радника некадашње Фабрике термотехничких уређаја и монтаже „Цер”. Ова окупљања су сада постала и редовни годишњи догађај. Церовци су се ове године састали по трећи пут и било их је више него икада – око 150. Не окупљају се без разлога баш 3. фебруара. Тога дана 1953. године, основана је Фабрика „Цер”. Настала је из Војно-техничког предузећа „Боба Милетић”.
ОНИ ГРАДИЛИ, НАТО ЗАТРО
Можда је „Боба Милетић” оставио добру подлогу, али најстарији церовци кажу да су своју фабрику градили из темеља.
– У „Церу” сам почео да радим 1954. Имао сам тада 14 година и добро се сећам како смо га градили. Била је мука. Од „Бобе Милетића” смо наследили пет барака и једну управну зграду. У ствари, није то била управна зграда, ту су се налазили бравари, механичари, сервис… Газили смо блато до колена, градили… Све добровољно. Ишли смо камионом у Овчар Бању, вукли материјал. Највећу градњу постигао је директор Мишо Бараћ. Неке моје колеге данас не знају ко је он. Када ме питају, кажем им да нас је Мишо Бараћ извукао из блата. Борили смо се, изградили једну радионицу, другу, трећу… Све смо радили, а онда дочекали да нас НАТО зликовци униште и да нам затру траг. Нису они без разлога гађали Цер! Ми смо били велика конкуренција у Румунији, Пољској, Чешкој… Стигли смо до Египта, до руског тржишта – прича Душан Аћимовић.
И остале његове некадашње колеге кажу да се Цер није тек тако нашао на мети НАТО бомби. Некадашњи европски, не само југословенски и чачански гигант.
– Био је велика, богата кућа. Мали број људи, само они који су се тиме бавили, зна шта је НАТО уништио. Борио сам се некада да спасемо „Цер”, али није било воље тадашњих државних и локалних власти… Ова наша окупљања су леп догађај. Ради смо да се видимо, поразговарамо и подсетимо се онога што је некада било – каже Слободан Ивановић.
Као некадашњи директор Сектора за контролу квалитета и иновација, Слободан Ивановић забележио је све детаље о бомбардовању „Цера”. Сачувао је и фотографије и филмске траке о разарању свих 55 објеката који су се простирали на 27 хектара. „Цер” је први пут, са шест ракета, гађан 1. маја 1999. Погођене су две браварске и машинска радионица…
ЈЕДНА КУЋА
Ипак, бомбе и насиље не могу да униште људски дух и сећања. И они су веома живи. Сви церовци посебно истичу право пријатељство које је владало међу њима.
– Када се неко запосли, купи плац и прави кућу, онда сви идемо да помогнемо. Није било као данас да нико никога не види – напоменуо је Душан Аћимовић.
– Не могу да опишем колико нам је било лепо. „Цер” је био као породична фирма. Сви смо се слагали. Не знам да ли је био бољи инжењерски или производни кадар. Та фирма више не постоји и не знам да ли ће таква икада више постојати. Били смо једна кућа – сматра Спасеније Шкиљевић.
– Појам „другови” био је на врху свих вредности. Била је привилегија радити у таквој фабрици – сагласан је и Милош Урошевић. Он је у претходном броју „Чачанског гласа” детаљно описао развој и успон „Цера”. И он је, заједно са професором Поповићем, покренуо окупљања некадашњих радника „Цера”.
Уверени су церовци и да их је некадашње предузеће обликовало у сваком погледу. Многи од њих су ту стицали прва радна искуства. У таквом окружењу, научили су шта значе тимски рад и међусобна помоћ и подршка. Уколико су желели да напредују, сва врата су им била отворена.
– Радио сам у „Церу” 13 година. Прелепа су сећања. Ту сам стекао највеће животно и радно искуство. Колеге су биле сјајне. Могли смо да се усавршавамо и у свету и у целој Југославији – потврдио је Милисав Шипетић.
– У „Цер” сам дошао са 18 година, као голобради дечак. Захваљујући једном таквом пословном систему, остварио сам, слободно могу рећи, успешну пословну и животну каријеру. Често постављам питања: „Како би „Цер” могао изгледати данас у свету модерних технологија? Какве бисмо дивне резултате могли правити? Како бисмо рамишљали о образовању наших потомака? Како би нам изгледала наша села и школе у њима?” Могли бисмо о томе много говорити… Посебно бих хтео да похвалим наше церовце који су имали храбрости да се упусте у предузетничке послове и, захваљујући личним и креативним способностима, сачували и унапредили нека знања и искуства – каже Сретен Поповић. Он је сећања сачувао у монографији „Цер – Чачак 1953–2009”.
– Било је феноменално. Ми млади, пуни елана, добре плате… – сећа се и Радош Стаменић.
САЧУВАЛИ СОЛИДАРНОСТ И ДРУГАРСТВО
Церовци обећавају да ће и наредних година наставити да се окупљају и друже. Пре три године, када су обележавали седам деценија од оснивања Фабрике, било их је 30, прошле 50, а сада око 150. Окупили су се 3. фебруара у ресторану „Талија”. С обзиром на чињеницу да је последња пензија била пре месец дана а да је следећа тек 10, поједини церовци су за прославу дали мало више новца да би сви могли да дођу. Њима је, у име свих, захвалио Предраг Предо Јевтовић. Ни данас нису ишчезли другарство и солидарност. Пријавили су се церовци и за окупљања наредне године…
– Надам се да ћемо и наредних година да се окупљамо у већем броју. Само да нас послужи здравље – каже Александар Јелић. И он је један од организатора овог скупа.
И сви церовци би могли да се назову организаторима дружења. Дају им за право воља и упорност да сачувају сећања на предузеће које је некада постојало и било добар расадник и у кадровском и у производном погледу.
– Хвала вам што још увек постојите као стари добри церовци! Многи ће нам завидети на овом нашем задовољству које морамо чувати и неговати – поручио је некадашњим колегама професор др Сретен Поповић.
