Опробала се у свим ликовним гранама. Још од раног детињства је цртала и сликала, а касније правила накит и одећу. У њеној близини су увек папир и оловка, четкице и боје. И уписала је дизајн ентеријера на Академији уметности у Новом Саду.
Како је онда завршила средњу школу у којој нема уметничких смерова? Још пуна најлепших успомена и ђак генерације – титула коју дели са Јаном Симовић.
– Прво сам уписала Гимназију и ту учила три месеца. Онда сам схватила да та школа није за мене. Имала сам добро друштво, није то био проблем. Једноставно, нисам се пронашла у Гимназији. Могла сам да упишем уметнички или туристички смер. На ризик сам одабрала овај други… Боље што сам то урадила у првој години, него касније – каже Наталија Пешић. И одговорила је. Стално су је људи питали да ли се покајала што је отишла из Гимназије.
Пронашла се на туристичком смеру, а о друштву да не говоримо. И Наталији су свакодневне ситнице у школи остале у најлепшем сећању.
– На одмору трчимо до ”ДИС-а”, узмемо нешто да поједемо и онда трк натраг да не закаснимо на час. Увек се нешто дешавало. Нисам нека дружељубива особа, али ми је стално било забавно – сећа се она.
И њено признање да се одлично уклопила, иако није ”нека дружељубива особа”, много говори о њеним школским друговима. Као да гледамо насмејана лица те деце која свакога прихватају широка срца, посебно нове школске другове. Никоме није лако да промени окружење… А, врло вероватно је и Наталија престрога према себи… Ако прочитамо и шта је рекао њен разредни?
Учествовала је и на такмичењима из појединих предмета, али је и ове и прошле школске године пандемија корона вируса изазвала велику збрку. Зато је она искористила то време да се добро припреми за уметнички факултет. Помагали су јој професорка чачанске Уметничке школе Весна Илић и београдски архитекта Армен Ђорђевић. Пошто одавно припрема средњошколце за упис на уметничке факултете, показао се као изузетан педагог. Знао је увек да их подстакне, када спласне ентузијазам, али и да их упути у правом смеру. Говорио је да је рад једини пут ка успеху. Тако је било и са Наталијом. Размишљала је да упише сценографију, али се одлучила за дизајн ентеријера на Арменов савет.
– Када добијемо рекламне флајере продавница намештаја, увек сам их пажљиво посматрала. Рамишљала сам шта би се у којој соби уклопило, како бих искомбиновала разне кревете, фотеље, комоде… Нема ниједне области ликовне културе у којој се нисам испоробала. Цртала сам, сликала, прошле године, када смо били у карантину и вајала. Али, није ми вајарство ишло од руке. Углавном, поред мене су увек папир и оловка, четкице и боје. Рука сама крене, ако ништа, цртам кружиће, па куда ме уметничке слободе одведу… – прича Наталија. За сада, воде је на Академију уметности. Очекује је још једна промена, неминовна у животу многих младих људи. Наталија признаје да помало стрепи, али већ је разбила лед, када је полагала пријемни. Иако од 22 бруцоша само троје није из Новог Сада, остали нису користили предност домаћег терена. Несумњиво ће тако и остати. Уметници су то!
МАЈКА, ДЕДА, ПРОФЕСОРКА
Наталија је портрете мајке Марине и деде Драгана приложила и када је конкурисала на Академији уметности. Чини ли нам се да познајемо ове људе?
– Много ми је помогла моја менторка Весна Илић. Без њене помоћи, не било тих радова. Она, деда и мајка су ме увек подржавали и бодрили. Да није било њих, можда бих у неком тренутку одустала од свега – напомиње Наталија.
ХТЕЛА ЈЕ ДА ОСТАНЕ НЕПРИМЕЋЕНА
”Неописива је срећа и задовољство што сам имао прилику да учествујем у одрастању, образовању и формирању личности Наталије Пешић. Могао бих да напишем роман, бирајући искључиво најлепше речи хвале да дочарам колико је она дивна особа, али ћу поменути само неколико: Предивно васпитана, саосећајна, мултиталентована, изузетно интелигентна, хумана, несебичан пријатељ, одговорна и, надасве скромна. Једино што јој није пошло за руком претходне четири године је да остане непримећена. Изузетно се поносим њоме и искрено се надам да ћу у наставку професорске каријере имати прилику да опет сретнем неко дете као што је Наталија, или, бар слично њој”, утисак је Дамира Ујевића, Наталијиног разредног старешине.
