ВЕРНИ ЗАЉУБЉЕНИК У СРПСКУ НАРОДНУ БАШТИНУ
Признања највише годе када стигну као изненадна награда за уложени труд и рад, посебно у околностима у којима их нисте ни под тачком „разно“ очекивали и када сте нешто друштвено корисно чинили из чистих убеђења. Актер једне баш овакве приче недавно је била Драгачевка Наталија Дарковић, која је на манифестацији „Сабор песме и лепоте народне ношње Србије“, одржаној у Гучи, добила Златну медаљу Културно – просветне заједнице Србије за допринос развоју српске народне баштине, а посебно Драгачевског сабора трубача.
Наталија Дарковић (60) је по занимању специјални педагог. Запослена је у Центру за социјални рад. Иако се током двадесетчетворогодишњег рада у овој установи максимално посвећивала послу, увек је била спремна да се у свом слободном времену ангажује и у разнородним активностима у локалној заједници, пре свега у области културе. У свему томе је уживала и срце јој је увек било пуно, јер је била у прилици да допринесе садржајнијем културном животу драгачевског краја, а главна покретачка снага у свему томе потицала је из њене велике љубави према култури и традицији, али и окружењу у коме живи, без било какве амбиције да је за то било ко похвали. Ипак, како истиче, била је пријатно изненађена када је добила признање Културно – просветне заједнице Србије на Сабору песме и лепоте народне ношње Србије у Гучи. Дошла је на манифестацију да ужива у доброј народној песми и лепоти и непоновљивости српских ношњи, не слутећи да ће једно од признања додељних на смотри припасти управо њој.
–Ово признање је за мене представљало велико изненађење. Културно – просветна заједница Србије је препознала да и културне посленике из малих средина треба издићи на површину и, могу вам рећи, та медаља за мене представља изузетну част. Било ми је драго што је неко видео да сам се годинама трудила да у овој средини пружим истински допринос развоју културе, да на један неформалан начин утичем на побољшање квалитета Драгачевског сабора трубача. Учествовала сам годинама у реализацији ове, на далеко чувене манифестације. Била сам водитељ програма од 1982. до 1993. године, заједно са Светиславом Вуковићем и мислим да је то било време када је Сабор представљао лепоту, традицију, изворност, велику љубав… Сви ми, који смо учествовали у томе, веровали смо да је то нешто најдивније што може да се прикаже, а потиче из срца српског народа – истакла је добитница престижне Златне медаље Културно – просветне заједнице Србије.
Наша саговорница верује да је Драгачевски сабор трубача нешто непоновљиво, јединствено, што је својим сјајним духом једино могао да изнедри српски народ:
–Овај народ који живи у овој средини апсолутно има своју традицију, овде је започело много тога, одавде су Срби своју трубу почели да приказују не као ратничку, већ као гостољубиву – веселу и зато постоји онај слоган: „Свирај трубо, свирала задуго – за весеље и низашта друго!“ Сабор је био нешто јединствено, проткано културом, уметношћу, рукотворинама драгачевског краја, изворним песмама певачких група, фолклором, промоцијом старих заната, фаворизовањем духа народа овог краја и све је то оно о чему смо сањали, у чему смо учествовали и што мислимо да је вредно у овом крају. Такав треба и да остане! Ништа слично није постојало, нити постоји било где у свету и због тога га треба сачувати у његовој изворној варијанти.
Када је Сабор трубача почео да добија све наглашенију комерцијалну ноту, Наталији се то није свидело, али је сматрала да су преовладали неки другачији укуси и због тога је на неки начин желела да се дистанцира од свега тога.
–Тежња за комерцијализацијом манифестације је, у неку руку, била природна, али је све то остављало општи утисак да се губило много на ономе што је изворно замишљено. Сматрам да је у том периоду све то било схваћено на неки погрешан начин и да је наша култура, у жељи да све буде комерцијализовано, кренула у погрешном смеру, тако да смо дошли у ситуацију да се пивска пена пролила по драгачевским ћилимима и да је то у неком моменту потпуно изменило перцепцију како Сабор треба да изгледа. Ипак, имам утисак да се сада ова наша манифестација полако враћа својим коренима, јер су они који га организују одлучили да потраже и уваже реч струке, што је изузетно добро – рекла је за „Чачански глас“ ова изузетна Гучанка, која је својим ангажовањем ранијих година дала изузетан допринос развоју Драгачевског сабора трубача и очувању српског културног блага.
Током 2019. године, била је укључена и у обнову рада Културно – просветне заједнице Драгачева из 1961, где је, заједно са читавим тимом заслужних људи, радила на враћању у живот свега онога што је највредније и што представља културно биће драгачевског краја. Тада је изнедрена и манифестација „Сећање на први Драгачевски сабор трубача, која се сваке године организује 14. октора, на дан одржавања прве трубачке смотре 1961. године.
Свој велики допринос очувању традиције и развоју културе, ова угледна Драгачевка је пружала кроз радионице и креативан рад и током организовања бројних других манифестација, по којима је Драгачево постало препознатљиво. Током 2004. године, осмислила је и са групом сарадника реализовала „Саборско лето“ у Гучи са бројним и разноврсним образовним, културним и забавним програмима, који су били најлепши позив за Сабор трубача. Од 2001. године, члан је Еколошког друштва „Драгачево“ са успешно реализованим активностима у области образовања, културе и хуманитарног рада, посебно у оквиру Хуманитарне секције „Звончица“, са програмима за ромску децу и децу са сметњама у развоју. Током 2019. године активно је учествовалау оснивању Локалне акционе групе „Драгачево – Јелица – Западна Морава“ за одрживи развој 65 драгачевских и чачанских села, а 2020. у обнови рада Удружења трубача Србије у Гучи из 1962. године.
Колико је била ревносна у свом ангажовању у области културних дешавања, са подједнаким жаром је користила и сваку прилику да у делокругу свог посла у Центру за социјални рада иницира и креира програм психо-социјалне подрше, такозваних забава за одрасла и стара лица, који је био веома делотворан и одлично прихваћен, па је отуда и спровођен 10 година.
В. С.
