Вишеструко награђивана песникиња, даровита музичарка, спортисткиња. Није била само најуспешнија у школи. Показала се Наталија и када је требало савладати оно што јој је живот наметнуо, губитак оца и болест мајке.
Када је остала без оца, Наталија је имала свега девет година. Само дан пре него што је он умро, њена мајка је сазнала да болује од карцинома.
– Стално је била уз мене – каже Славица Богдановић, Наталијина мајка. И знала је деветогодишња девојчица да се избори…
– Није било лако, али нешто ме је носило. Писала сам, свирала клавир, тренирала реални аикидо, учила за школу. Сваки дан ми је био испуњен, тако да нисам имала времена за лоше мисли – прича Наталија. Она је треће дете. Њени сестра и брат су одавно ”своји људи”. Сања је основала породицу, а Марко ради. Иако је научила да се увек ”дочека на ноге”, њих двоје су незаменљива подршка најмлађој Наталији. Заједно су помогли мајци да се бори са болешћу.
Знала је Наталија и да све животне околности преточи у речи и стихове. Од када је пошла у пети разред, стално је освајала награде на ”Дисовом пролећу”. Ове године је победио њен прозни састав ”Сновима до звезда”. Било је то велико изненађење за њу, пошто је тај рад наставница послала на конкурс ”Дисовог пролећа”. Ни њени ранији радови нису остали незапажени, било да је реч о поезији или прози. Учествовала је на многим фестивалима дечијих литерарних остварења.
– Када их је учитељица одвела у библиотеку у Заблаћу, Наталија је одабрала књигу од 200 страна. Учитељица је била изненађена, рекла јој је да прочита књигу и да јој за неколико дана преприча садржај. Наталија је дошла кући уплакана. Мислила је да целу књигу мора да научи напамет… И пре тога је волела да чита, не само лектиру, све што јој дође до руке. Када је пошла у предшколско знала је да чита и пише – сећа се Славица.
Игру речи Наталија је успела да споји и са музиком. Сама је учила да свира клавир, уз свесрдну помоћ наставнице Крстине Максимовић. Вероватно би и музички зналци били одушевљени, не само Наталијиним самоуким умећем.
– Мислим да нико не може потпуно да савлада било који инструмент. Наставница се трудила да ми максимално помогне и успела је. Ипак, највише волим да свирам за своју душу – искрена је Наталија.До пандемије корона вируса, певала је у Градском хору у Дому културе.
У свим новим поглављима њеног живота, вероватно ће јој музика бити стални пратилац. Жели да настави и да тренира реални аикидо. На тренинзима је стекла добре пријатеље и још једног учитеља.
– Било је доста људи, сећам се као кроз маглу, али сам добро запамтила да је на сахрани мога оца био тренер Горан Јовашевић. Били су моја учитељица Марина Радојевић и људи који раде у нашој школи.Наравно и родбина, али њих двоје не могу да заборавим. Од Горана никада нисам могла да ”побегнем”. Када дођем на тренинг, приватни живот увек оставим пред вратима. Не волим да будем нерасположена и да другим људима лоше утичем на расположење. Али, Горан ми је увек прилазио и говорио: ”Не можеш да ме превариш. Шта није уреду?” На тренинзима сам стекла још добрих пријатеља и разбила своје предрасуде о градској деци – напомиње Наталија.
У низу њених успешних резултата у Основној школи ”Владислав Петковић Дис” неизоставно је учешће у програмима Истраживачке станице Петница. И ту, у околини Ваљева, успела је да стекне пријатеље и нада се да ће се поново сретати са њима на студијама или неким другим животним околностима.
Будућа гиманзијалка изборила је статус ђака генерације у врло јакој конкуренцији. Вукову диплому из школеу Заблаћу понеле су Хелена Бјелаковић, Милица Поповић, Драгана Парезановић и Наталија.
– Да је било која од нас ђак генерације, било би заслужено – уверена је Наталија.
Није пропустила да помене све наставнике , не само учитељицу и музичарку. Људе који су обележили детињство самосвесне и већ одрасле ученице, песникиње, спортисткиње. Много тога у четрнаестогодишњем младом човеку који је научио и најважније животне лекције и да се стварањем и лепотом против одласка блиских људи, против болести ближњих. Само наизглд са лакоћом. Требало је све лекције прераног одрастања савладати корак по корак, нажалост и на сопственом примеру.
