Они нису само школски другови, или нека „неформална група“ која се често састаје. Спаја их много више, одрастање у истом крају града, међусобни утицаји, доживљаји из детињства, студентских дана, одраслог доба. Понели су и чувају „Дух Чачана.“
– У Чачку сам постао човек. Та примарна сећања су неизбрисива… – каже др Зоран Дикић.
Он није рођени Чачанин. Дошао је из Даниловграда, овде завршио основну и средњу школу и отишао даље, на студије, онда у Ниш, где и данас живи. И тих неколико година проведених у нашем граду били су му довољни да понесе много више од успомена из школских дана…
– Чачак је озбиљна, утемељена средина. Много га волим и увек се обрадујем, када сретнем Чачане. Чак сам имао смелости да професорима кажем да сам осећао јачи ауторитет у чачанској Гимназији, него на факултету – каже стоматолог др Зоран Дикић.
Први је поменут из једне генерације, баш због тог утицаја који је наша средина оставила на њега и они – другови из краја. Чак и нису сви учили у „Филипу“, него у оближњем „Вуку“, неки и у „Драгиши“, што је зависило од адресе, али без обзира на то, њихов живот, махом, се одвијао у чачанској „двојци“…
Припадају генерацији која је рођена почетком педестих, а школу завршила средином шездесетих година. Када их је живот одвео на различите стране, сећања из детињства нису препуштена пролазности. Почели су да се окупљају пре тридесетак година, некада, прве суботе у јуну у чачанским ресторанима, а касније, како су околности дозвољавале. Главни покретач тих сусрета био је њихов школски и друг из детињства др Драган Вукашиновић. Помагали су му и остали, Слободан Радовић, Миодраг Сокић. Није требало много времена пронаћи и поново окупити старе пријатеље. Састајали су се у „Акорду Г6“ „Дукату“ „Цару“… Долазили су и њихови другови који не живе у Србији, Ана и Душан. Неминовно, због свакодневних обавеза и пандемије вируса корона, настало је, на изглед, привремено затишје. Чули су се стари пријатељи редовно, али се нису званично састали до пре неколико дана. После седам година, нашли су се у „Цару“…
– Били смо генерација која је све могла и знала. Такмичили смо се у школској репрезентацији у многим спортовима, неминовно, правили и несташлуке. Али, никада није било сујете међу нама. Нисмо се такмичили за оцене или у било ком другом погледу – каже др Вукашиновић.
Највише школских другова учило је са њим код учитељице Миле Ристић, а касније разредна им је била Мирјана Петровић. Тада је школа „Филип Филиповић“ била у згради Гиманизије. Када су прешли у средњу школу, пролазили су само неколико корака више до горњег спрата.
– Мирјана Петровић, звали смо је Мирјаница, велики Рајко Физо. Имали смо сјајне наставнике. Сећам се и данас како нам је Рајко сликовито помогао да запамтимо струјно коло. Упоредио га је са фолклором. Свако коло има коловођу, кеца, само што је струјно затворено, или испише Омов закон целом ширином табле. Немогуће је не запамтити… – сећа се професор др Мирољуб Петровић.
Из одељења наставнице Мирјане Петровић, коме је он припадао, изашла су и тројица доктора наука, Ђорђе Ђукић, Мирослав Радојичић и др Петровић, који је предавао хематологију на Фармацеутском факултету у Београду. И већина њихових школских другова је стекла академска звања.
– Написао сам четири уџбеника и два практикума, али мислим да ће ме људи највише памтити као рецензента јединственог штива Славише Азањца „Дух Чачана“. Кумовао сам и наслову те књиге, ускоро би требало да се појави и друго издање – наговештава професор Петровић. Иако је неколико година млађи, аутор те књиге је припадао тој екипи. Дружио се са професором Петровићем и осталима који су стварали и преносили дух својствен Чачанима. Издавањем књиге званично је постао писац, а у школским данима у лепом писању састава из српског језика истицали су се и други. Било је и ученика које је наставница Мирјаница водила од одељења до одељења да прочитају своје писане задатке. Музику, чисту мисао и прецизан изражај успео је да споји и Миодраг Сокић, пензионисани професор Прве београдске гимназије. Свирао је бас гитару у „Сунцокретима“, а његов старији брат Зоран у чачанским „Белим вишњама“. Ипак, без обзира на уметничке и књижевне склоности, Сокић је предавао математику. Склоност ка писању у средњошколским данима имао је и професор Петровић. Некада активни фудбалер, био је сарадник Зорана Максимовића, спортског новинара „Чачанског гласа“. Пре двадесетак година, у нашем листу сарађивао је и Драган Тлачинац, само је његов изражај био другачији. Радио је карикатуре и за то је једном добио наградно путовање у Тунис…
И сваки момак и девојка из краја били су посебни и даровити на свој начин.
– Излазили смо у Дом ЈНА, куглали се, играли билијар, слушали евергрин музику. Ту су нам се догодила и прва заљубљивања. Прошетамо се и до Корзоа, покушамо да разговарамо са девојком која нам се допадне и ако нам не одговори, повлачимо се. Били смо џентлмени. Проживели смо у Чачку једно безбрижно време, после смо отишли на студије, дошле су друге обавезе. Неки од нас су се вратили, неки остали у Београду или су живели у другим градовима. Ја сам се вратио, иако сам добио посао у Савезној полицији, јер сам хтео да будем судија… – прича Милош Павловић Пика.
Сваки нови сусрет обнови стара сећања или освежи нешто заборављено. Што је најважније, није изгубљена веза пријатељства и детињства. И када се састају, захвални су свима који издвоје време и дођу на сусрете. Само да се виде. Овога пута дошла им је само једна другарица Светлана Митровић, рођена Јордовић.
И у мору успомена из школских дана вредно је поменути како се некадашње VIII/3 опростило од своје разредне Мирјанице Петровић.
– Држали смо јој почасну стражу на сахрани и после смо носили њен ковчег.Тада смо били одрасли људи. Наша храбра разредна била је храбра партизанка из Босне, борила се у Другом светском рату и на гробу јој је писало: „Била је мања од пушке, али речи су јој биле мушке“ – сећа се др Драган Вукашиновић, покретач генерацијског сусрета. А њих, с обзиром на расположење од пре неколико дана, биће и наредних година. И нових прича о момцима и девојкама чију је младост обележио дух Чачка.
