НАСТАСИЈА ИВАНКОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „РАТКО МИТРОВИЋˮ

НАСТАСИЈА ИВАНКОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „РАТКО МИТРОВИЋˮ

НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ ДА СЕ ШКОЛУЈЕМО И ДА ИЗРАСТЕМО У ДОБРЕ ЉУДЕ

Настасија Иванковић, која је већ са пет година научила да чита ћирилицу и латиницу, ове године завршила је осмогодишње школовање са великим успехом и сада, када се налази на почетку новог поглавља у свом животу, може да се осврне уназад и присети свега што је обележило диван период који је иза ње:

‒Себе бих описала као мирну и дружељубиву особу која је увек рада да помогне својим пријатељима. Моје осмогодишње школовање обележила су разна такмичења на којима сам била, као на пример, такмичења из историје, географије, физике, математике… Много труда је било потребно да бих била ђак генерације и било је много тешко доћи дотле, јер у мојој школи има још много сјајне и вредне деце која су такође волела да се такмиче. Када сам сазнала да сам баш ја изабрана за ђака генерације била сам пресрећна и нисам могла да верујем.

Одлични ученици углавном су успешни у готово свим областима, али увек се издвоји одређени предмет или најдражи наставник који се памте и много година након школовања.

‒Најдражи предмет у школи била ми је историја. Још од малена волела да слушам приче о важним историјским догађајима и јунацима из разних епских песама. Такође сам волела и географију, јер сам одувек желела да пропутујем свет и видим разна места битна за људску цивилизацију. Сви наставници у школи су ми били драги, али морам да истакнем да ми је најдража била наставница географије која ме је увек подржавала и због које сам све више и више желела да учим географију. За мене добар наставник треба да буде строг, али такође треба да има добру комуникацију са ученицима да би они имали жељу да сазнају нешто из тих предмета – каже ђак генерције ОШ „Ратко Митровић“.

Настасија је свестрана особа израженог такмичарског духа која је освајала бројне награде и неко ко бира активности које су корисне и за дух и за тело:

‒Освајала сам награде на многим такмичењима, па и на такмичењу из одбојке, где смо стигли до државног нивоа. Такмичење из историје ми је најдраже и волела бих и у средњој школи да се посветим том предмету. Поред тих наставних активности, такође сам играла за одбојкашки тим наше школе у седмом и осмом разреду, ишла сам на хор једно време. Тренутно тренирам одбојку и заиста сам задовољна јер упоредо са школом могу и да стигнем на тренинге, да идем у школу енглеског језика и да се дружим са другарима из нашег града. Раније сам се бавила фолклором, али сам, нажалост, морала да престанем. У слободно време волим да играм одбојку, да се шетам са друштвом, а такође волим и да читам књиге од којих ми је најдража ,,The secret gardenˮ која је на енглеском језику, а од наших издвојила бих ,,Мамацˮ Давида Албахарија која ми је и најдража лектира у току школовања.

Свакој особи значи подршка и блиски људи који су увек уз нас, а за Настасију то су, каже, родитељи и искрени пријатељи који су увек ту за њу када треба, а тако ће бити и убудуће када буде остваривала зацртане планове:

‒ Највећа подршка су моји родитељи и јако сам им захвална што су све ово време били уз мене и што су ме увек подржавали у мојим одлукама током школовања. Наравно, не бих да заборавим и моју најбољу другарицу Олгу која ме је такође подржавала и тешила када је било потребе. Драго ми је што смо све нелагодности и проблеме заједно прошли, што смо се дружили што је више могуће и не бих ништа мењала што се тога тиче. Само бих хтела да мање користимо друштвене мреже јер доста тога што видимо углавом се покаже као заблуда или превара коју стварамо преко њих, али морамо некако комуницирати док нисмо једни поред других, па бих то сматрала добром страном друштвених мрежа. Уписала сам природно-математички смер у Гимназији, а што се тиче даље будућности, нисам баш много размишљала, али знам да, кад дође време да одаберем чиме ћу се бавити у животу, донећу добру одлуку јер желим да будем срећна због тога што радим баш тај посао. Када бих радила нешто што не волим, самој себи бих загорчала живот.

За крај разговора, рекла нам је шта је то што је чини срећном, како воли да проводи слободно време и шта би поручила својој генерацији:

‒ У Чачку највише волим да сам у природи, поред Западне Мораве, на Каблару, Овчару, Овчар Бањи, а што се самог центра тиче, волим да идем у градску библиотеку.  Такође, много волим да путујем јер ме то некако испуњава. Захвалила бих се Граду Чачку на путу у Чешку на коме сам била са још много сјајне деце из других школа. Више волим да отпутујем негде него да добијем неки скупоцени поклон. Срећном ме чине ситнице, као на пример једно „Хвалаˮ и када се на некоме види да је срећан и ја ћу бити срећна. Мојој генерацији поручила бих да заврше школу и израсту у добре људе.

Марија Миљуш