ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ЂОРЂА РАНДЕЉА “ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ, СВЕТАЦ КОЈЕГ СМО ПОЗНАВАЛИ”
У Историјском архиву, у среду, 25. маја, представљена је књига Ђорђа Рандеља “Патријарх Павле, светац којег смо познавали”, написана 2014. поводом стоте годишњице његовог рођења. “Књигу представљамо у граду у коме се од 2016. одржава манифестација “Дани патријарха Павла”, подсећајући да се после трогодишњег искушеничког стажа Гојко Стојчевић замонашио у манастиру Благовештење и добио монашко име Павле, док је у манастиру Вујан у млађим данима оздравио од туберкулозе, па је у знак захвалности издељао дрвени крст, који се и данас чува у манастирској ризници”, подсетила је на почетку промоције Лела Павловић, директорка Историјског архива.
Ђорђе Рандељ је један од најпознатијих и најпризнатијих новосадских и војвођанских новинара и књижевника, аутор 26 књига, који је за свој рад, уз бројне новинарске и књижевне награде, добио и Октобарску награду Новог Сада и то у време НАТО агресије и бомбардовања Србије, 1999. године. Као дугогодишњи председник Управног одбора Српског народног позоришта, добио је и златну медаљу “Јован Ђорђевић”, највеће признање у овој области уметничког стваралаштва. Рандељ је био и међу првим новинарима који је 1988. отишао на ратно, или тада још предратно Косово и Метохију да тамо остане следеће три године, само да би написао и дочарао тежак, страшан и готово неподношљив живот и патње прогоњених Срба и Црногораца у нашој јужној покрајини.
– Тада је имао и јединствену прилику да допре и до владике рашко-призренског, који је 1990. године постао и патријарх српски Његова Светост Павле, који ће убрзо постати и остати једна од најзнаменитијих личности у модерној, савременој историји српског народа. Ђорђе Рандељ му је на Косову и Метохији, касније у Београду, био и саговорник и упорни, неуморни пратилац, једно време и лични шофер по косметским селима и градовима, црквама и манастирима. Ти њихови сусрети и разговори наставили су се и у Београду, после децембра 1990, када је владика рашко-призренски Павле изабран за патријарха српског. Рандељ је свих тих година био редован гост у Патријаршији, све до патријархове смрти, у његовој 96. години, што се у овој књизи може прочитати. После смрти патријарха Павла, 44. патријарха на трону Светог Саве, Рандељ је написао књигу о животу овог јединственог човека, којег је, по чврстом уверењу аутора, сам Господ поставио на трон Светог Саве баш у најгорих и најтежих 20 година новије српске историје, са посебним планом и задатком: “Да би, ако већ не може мир и животе бројних жртава грађанског рата, а оно бар да би спасао образ и душу српском народу” – представила је аутора књиге Лела Павловић, директорка историјског архива.
ИНТРИГАНТАН НАСЛОВ КЊИГЕ
Аутор Ђорђе Рандељ каже да је интригантан наслов књиге “Светац којег смо познавали”:
– Он је доста дрзак и њиме сам хтео да укажем да данас не постоји историјска свест, мислимо да су сви великани у читанкама и да су помрли, Иво Андрић, Милош Црњански, Доситеј, Вук, Његош…, а не примећујемо писце око нас, у 21. веку, који су раме уз раме са Црњанским, Андрићем, Његошем. Исто тако, не примећујемо ни духовнике, ни вође народа, ни велике људе, а само је питање дана када ће стићи до триптиха светих и када ће се уписти заједно са Светим Савом, Николајем Велимировићем, Јустином Попвићем. Патријарх Павле је био то. Хтео сам да укажем тим дрским насловом да смо имали велику привилегију да живимо кад и он, да га гледамо, ако га нисмо сретали, као што сам ја имао још једну додатну привилегију, оно бар да га видимо у новинама, на телевизији, да га чујемо како говори, да видимо како се понаша, како се у Београду вози градским аутобусом, а не скупим мерцедесима и xиповима, како устаје трудницама да седну у аутобусу… Такав је био човек. Ја сам имао велику срећу да другим послом одем на Косово, где је он био владика рашко-призренски, пре него што је изабран за патријарха. Дошао сам до њега, видео како скромно живи, како пешачи, како користи градске аутобусе, где га вређају Албанци… Успео сам да му будем и шофер, да га возим службеним аутом моје редакције, до Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Газиместана, а то сам све чинио да бих имао користи, да бих добио од њега гомилу интервјуа, које ћу да склопим у корице књиге.
НА СТАЗИ ДУХОВНИХ ВРЕДНОСТИ
Иако је Ђорђе Рандељ написао 26 књига, како каже, ниједна није тако одјекнула, као ова, што је и логично:
– Нико не купује ту књигу што сам је ја написа, него зато што је о патријарху Павлу и о његовом животу, о нашем савременику. Ако постоји личност епохе, која је најстрашнија у историји српског народа (грађански ратови од 1991. године, слом наш дивне отаxбине, огромне, једне од пет највећих држава у Европи, која се распала у пармпарчад), за мене је то патријарх Павле. Ја сам свештеничко дете и завршио сам Богословски факултет у Београду. Нисам свештеник, новинар сам, али сам увек био на стази духовних вредности и књига, а не на стази неке коцкарнице и материјалних добара.
С обзиром на то да је аутор, пре свега, новинар, књигу је писао тако да може да допре до сваког:
– Основни закон у новинарству је да се Ајнштајнова теорија релативитета објасни тако да га сваки сеоски бербер разуме. То је, наравно, немогуће, али ми новинари томе тежимо. Књигу сам писао, као да је Момо Капор, да стигне до необразованог света, до наше деце, уз гомилу анегдота о патријарху Павлу, његових истинитих доживљаја. Ништа нисам измишљао.
ВЕЧНЕ МУДРОСТИ ГОВОРЕНЕ НАЈЈЕДНОСТАВНИЈИМ, ПРИРОДНИМ ЈЕЗИКОМ
Од његових 26 књига, Рандељ каже да је ову најлакше написао, јер је имао привилегију да са таквим човеком проведе неколико месеци:
– Свака дактилографкиња би малтене могла да напише ту књигу, само што сам ја унео мало свог новинарског искуства и заната, да то улепшам, накитим, да има почетак, средину и крај. Иначе, из патријарха Павла је мудрост блистала, у првих неколико месеци просто нисам могао да га разумем, колико су то вечне мудрости, а говорене су најједноставнијим, природним језиком. Уосталом, све беседе Исуса Христа у Новом завету су посвећене, обраћао се људима у пољу, на њиви, рибарима… Није ту могла да се метафора направи од неког компјутера, или телефона, то тада није постојало. Његове све метафоре су биле о љиљанима у пољу, о птицама небеским, о алаткама на њиви, о алаткама, евентуално, кујунxијским у градовима и ту се завршавало. Такав је био христолик наш патријарх Павле.
“БУДИМО, ДАКЛЕ, УВЕК И СВУДА ЉУДИ”
Књига “Патријарх Павле, светац којег смо познавали” доживела је четири издања, а потом је, по заповести Павловог наследника, новог патријарха српског Његове Светости Иринеја, преведена и на енглески језик и изашла уз његов архијерејски благослов и у издању Патријаршије Српске православне цркве. Тренутно је у припреми и руско издање ове књиге, које ће бити промовисано у Подворју српске патријаршије у Москви, где се до краја године припрема и откривање споменика патријарху Павлу.
– Ова књига о патријарху Павлу је до сада представљена у 60-так градова широм Србије и Републике Српске, а исто тако и у Хрватској, Аустрији, Мађарској и Румунији. У представљању књиге учествовали су истакнути савременици и најпознатији писци, од Матије Бећковића, до Виде Огњеновић, мање због њеног писца Ђорђа Рандеља, а више из поштовања према патријарху српском Павлу. Данас се ова књига, и на српском језику и у енглеском преводу, може наћи у многим црквама и епархијама наше Српске православне цркве, од Немачке и Аустрије, до Америке, Канаде и Аустралије – рекла је Лела Павловић, завршивши промоцију књиге речима патријарха Павла, које не смемо да забоваримо: “Нико нас пре рођења није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге, нити кривице. Но, да ли ћемо живети и поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас… Будимо, дакле, увек и свуда људи.“
Нела Радичевић
“СВЕТАЧНИК” И “ОТКРИЋЕ БИБЛИЈЕ”
Као свештенички син, а потом и студент београдског Богословског факултета, Ђорђе Рандељ је први, осамдесетих година прошлог века, у многим новинама и часописима, највише у новосадском листу “Дневник”, почео да пише о великим црквеним празницима и српским славама, као и да помно прати рад Српске православне цркве и живот и обичаје нашег народа. О свему томе је деведесетих година прошлог века саставио две дуго очекиване, па зато у српском читалаштву врло тражене и лепо примљене књиге. Прва је о српским славама, празницима и обичајима “Светачник”, а друга “Откриће Библије”, у којој је препричао цело Свето писмо Старога и Новога завета, која је својеврсни увод, или популарни водич кроз Свето писмо, подсетила је Лела Павловић.
