Istorijskim zabludama smo skloni i onda kada sebe uskratimo za kritički način razmišljanja, odnosno kada smo, sebe prethodno uskrativši za odgovarajuća znanja, prestali da postavljamo pitanja: Kako? Zašto? Zbog čega? Na koji način? Koji su uzroci, a koje posledice? Stoga se sa punim pravom može postaviti i pitanje zbog čega smo u tolikoj meri skloni istorijskim zabludama, ali iznad svega toga da ih svesno stvaramo, odnosno izmišljamo, pita se naš sagovrnik, istoričar Dejan Ristić, autor dve izuzetne knjige iz oblasti istoriografije: ,,Mitove srpske istorije“ i ,,Zablude srpske istorije“, u izdanju ,,Vukotić media“ iz Beograda, koja je nedavno ugledala svetlost dana. Ilustracije koje prate svaki esej u ovoj knjizi delo su našeg istaknutog grafičara dr Nikole Radosavljevića. Poput prethodne knjige, i ova zbirka sadrži 20 istorijskih eseja koji imaju za cilj da otklone neke od najprisutnijih istorijskih nedoumica i zabluda.
-Potpuno je jasno da smo u ovo vreme koje mnogi karakterišu kao epohu post-istine i bukvalno ,,zatrpani’’ raznoraznim istorijskim izmišljotinama, konstrukcijama i svesno plasiranim zabludama. Osim publicista i pseudoistoričara, u stvaranju i plasiranju novokomponovanih istorijskih zabluda i lažnih nepoznanica veoma aktivno učestvuju i pojedine političke grupacije, tj. političari, koji čak pokušavaju da na konkretnim istorijskim izmišljotinama ojačaju svoj uticaj u javnosti, ili osnaže očito manjkave, slabašne i do zla boga reciklirane teze i ideje. I tu na javnu scenu, sa ciljem vraćanja akcenta na istorijsku istinu i činjenice, stupa naučna istoriografija koja je u našem društvu, sasvim razumljivo, gurnuta u zapećak. Jer, šta će nam profesionalni istoričari i stručnjaci, kada smo mi sami ionako potpuno sposobni da veoma kreativno tumačimo istorijske događaje, ličnosti i procese? – kaže za „Glas“ priznati istiričar Ristić.
Upravo zbog te svesne spremnosti da se prošlost falsifikuje, pa čak i da se izmišlja ono što se nikada nije dogodilo, istoričari imaju veoma važnu ulogu u svakom društvu koje teži obogaćivanju i objektivizaciji znanja i sticanju novih veština. Donosimo nekoliko zanimljivih tumačenja i obrazloženja ustaljenih zabluda…
KO JE ZAISTA UBIO MURATA PRVOG U KOSOVSKOM BOJU?
Čitalac je u prilici da sazna da srpski istorijski izvori, nastali neposredno nakon Kosovske bitke, svedoče o tome da je Murat I bio usmrćen od strane 12 srpskih plemića tokom samog boja, a ne, kako nam to turska i srpska tradicija govore, na prevaru i to od strane mitske ličnosti poznate kao Miloš Kobili. Naime, u dva pisma koja je, neposredno nakon Kosovske bitke, Trogiranima i Firentincima uputio bosanski ban i srpski kralj Tvrtko I Veliki, čiji su ratnici učestvovali u tom okršaju, navodi se sledeće: ,,Blago po tri i po četiri puta onoj dvanaestorici vlastele, koji probivši neprijateljske čopore i kamile u krug svezane mačem sebi otvoriše put i dođoše do Muratovog šatora! A nadasve blago onome koji junački ubi vođu tolike sile satjeravši mu mač u grlo i utrobu; a blago svojemu što kao žrtva ubije onoga vođu, nad onom ništavnom lješinom slavnom mučeništva smrću život i krv izliše.’’
Sa druge strane, želeći da nekako ublaže sramotu zbog činjneice da je Murat I bio jedini osmanski vladar koji je stradao u boju pozniji osmanski hroničari izneli su tezu po kojoj je on ubijen na prevaru. Tako, primerice, Nešri u svom delu beleži i ovo: ,,Murat otiđe s nekolicinom svojih vernih sluga, da ogleda brda mrtvačka. Među njima bejaše nevernik imena Miloš Kobili, srčani i hrabri prokletnik. Ovaj je u društvu Lazarevom rekao: ,,Idem da ubijem turskog cara!’’ Imade uza se skriveni nož. U toj nameri se ovaj nevernik slučajno na bojnike zaveru nameri, a ovi ga rane, te se ogrezav u krvi taj ranjeni nevernik među mrtve skrije. Kada Murat kan k tome neverniku nadođe, digne se on te padajući i opet se dižući, uprav volji k sebi propusti, govoreći: ,,Čini mi se taj hoće nešto! Pustite ga da dođe.“ Ovaj prokletnik imadijaše u svome rukavu skriven nož: on pristupi, učinivši se kanda će da poljubi uzengije Končareve ŠMurata IĆ, probode Končara… Onoga nevernika tu poseku, a brzo se šator tu donese, da se metne poda nj telo sultanovo.’’
Dakle, povest o ubistvu Muratovom, koje je na prevaru učinio Miloš Obilić, kod nas je stigla kao deo osmanske tradicije, ističe autor.
NAPOLEONOVA POHVALA KARAĐORĐU IZMIŠLJENA
Takođe, zablude srpske istorije obuhvataju i potpuno izmišljeni pohvalni osvrt Napoleona I o Karađorđu koji francuski vladar nikada nije izgovorio iako nas to danas ne sprečava da te izmišljene reči često citiramo u javnosti. Taj izmišljeni Napoleonov osvrt glasi: ,,Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo sa trešnjevim topovima da potrese temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva, i da tako oslobodi tuđeg jarma svoj porobljeni narod. To je Crni Đorđe – njemu pripada slava najvećeg vojskovođe“.
-Čitav taj galimatijas nastao je na osnovu iskaza italijanskog dobrovoljca u Srpsko-turskim ratovima Đuzepea Barbanti-Brodana koji je, u svom delu pod naslovom ,,Serbia: ricordi e studi slavi“, objavljenom u Bolonji 1877. godine, zabeležio, a istoričar Ristić citira:
,,Pričaju Đorđevi poklonici da je Napoleon jednog dana pitao svoje dvorjane kojima beše okružen: ,,Ko je najveći čovek na zemlji?ʼʼ
– Vi, gospodaru.
– Ne, to je Karađorđe zato što ja u bitkama pobeđujem sa regularnim vojskama i topovima, dok on pobeđuje samo sa jednom sabljom i uz pomoć naroda.’’
Iako je potpuno jasno da je on zapisao usmeno verovanje pristalica porodice Karađorđević o nekakvim Napoleonovim laskavim rečima posvećenim osnivaču dinastije, to neke od nas nije sprečilo da sve to dorade, dopune i u javnost plasiraju kao nesumnjivu činjenicu.
NEPOSTOJEĆA SPOMEN-PLOČA U ŽENEVI
U korpus opštepoznatih istorijskih zabluda spada i veoma često spominjana famozna i, pokazalo se, nepostojeća Spomen-ploča koja se, navodno, nalazila u zdanju Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi, a na kojoj je, tobože, pisalo: ,,Budite humani kao što je to Srbija bila 1885. godine.“ Glavni razlog za to nalazi se u činjenici da se događaj o kome je reč nije zbio na način na koji veruju mnogi od nas.
-Srpsko-bugarski rat trajao je svega pola meseca i odigrao se u drugoj polovini novembra 1885. godine. Okončan je potpunim srpskim porazom. Uverenje mnogih od nas da je srpska strana prekinula neprijateljstva na jedan dan kako bi neprijatelju bila dopremljena medicinska pomoć, obezbeđena od strane Međunarodnog Crvenog krsta, predstavlja ništa drugo do potpunu neistinu. Tokom tog polumesečnog rata nije bilo nikakvog obustavljanja neprijateljstava, ali je medicinska pomoć zaista dopremljena neprijatelju nekih mesec dana po okončanju ratnih dejstava. Stoga nije ni bilo potrebe da se ona obustavljaju – navodi autor „Zabluda“.
Priredila: Zorica Lešović Stanojević
NEMA DOKAZA DA JE CAR DUŠAN SILNI NAREDIO UBISTVO SVOG OCA
Ova knjiga sadrži i esej u vezi sa opšteprihvaćenim uverenjem da je car Stefan Dušan IV Silni naredio ubistvo svoga oca kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Naime, istorijski izvori ni na koji način ne potvrđuju narodno verovanje da je sin naredio ubistvo oca. Sve ukazuje na to da je smrt starog kralja bila posledica samostalnog delovanja grupe srpskih velmoža koji su tim (zlo)delom hteli da steknu naklonost novog monarha i time mu iskažu lojalnost.
Do sinovljeve oružane pobune protivu svoga roditelja došlo je 1331. godine. Razlozi koji su doveli do iznenadne promene na srpskom prestolu bili su višestruki.
Nekoliko istorijskih izvora srpske, vizantijske i zapadnoevropske provenijencije svedoči o poslednjim danima staroga kralja koji je tokom leta 1331. godine bio zbačen sa prestola i utamničen u utvrđenom Zvečanu. I dok srpski izvori ništa konkretno ne govore o okolnostima vladareve smrti, dotle vizantijski hronićar Nićifor Grigora svedoči o kraljevoj nasilnoj smrti do koje je došlo ,,protiv volje i uz negodovanje sina’’. Jedino Nemanjićima veoma nesklon autor Pseudo-Brokardovog spisa jasno optužuje sina za smrt svoga roditelja.
