Татјана Обрадовић, хранитељица Нађе Марковић, међу седам је хероина данашње Србије које су недавно добиле признање „Милунка Савић“. Ова тек установљена награда, које носи име једне од највећих српских јунакиња новије историје, уручено је Чачанки Татјани у згради Председништва Србије, 29. децембра, на велики хришћански празник Материце. Уочи Нове године посетили смо дом у коме мала Нађа, рођена са ретком генетском болешћу булозном епидермолизом, познатом као дете „лептир“, има сву пажњу и нежност своје Тање, као и целе њене породице. Надају се да ће ускоро и законски бити Тањина ћерка, јер је недавно покренут процес усвојења.
Иако не воли много да прича о наградама добијеним за своју племенитост и пожртвовану бригу о девојчици коју је као једногодишњу бебу узела из чачанске болнице, ово најновије признање јој веома значи, јер носи име славне Милунке Савић, која је и сама бројној деци била хранитељица, а поред своје ћерке, усвојила је још две девојчице.
– Ово је први пут да се додељује награда која носи њено име. А кад се изговори име Милунке Савић, треба устати! Поносна јесам, а не знам да ли сам достојна ове награде. Јер, Милунка Савић је једна громада! Имала сам част да у име свих добитница захвалим за признање и да се обратим на свечаности. Била сам веома потресена причама свих жена, али посебно Наде Милић из Краљева, која је у рату изгубила три сина – два су погинула на Кошарама, а трећи је убрзо умро од туге за браћом. Зато ми је било посебно тешко да говорим на овом скупу… Тешке су неке животне приче… У мојој причи су препознали да сам једина изабрала моју Нађу као своју судбину, док су све остале своје судбине доживеле – каже Татјана.
За њу је највећа награда, ипак, њена Нађа, каже без размишљања:
– Дошла је у мој живот, у нашу породицу као још једно моје дете. Још не знам да ли ми је као ћерка или као унука, али волим је као моје дете. Тренутно смо у процесу усвојења. Чекамо да се то заврши и да и званично постане моја ћерка, а ја њена мајка, када ће добити и моје презиме. То је мени награда!
Петогодишња Нађа, почела је пре четири месеца да прима терапију у виду генетске креме, произведене у Америци, коју је обезбедила Република Србија. Како каже Татјана, ово није лек, али самим тим што омогућава брже зарастање рана, за малену Нађу то много значи. Ипак, болови које осећа су и даље велики.
– Треба времена, то знам и из разговора са онима који ову терапију примају већ дуже време. Можда и годину, две, да би се видео прави ефекат терапије, која ће за њу бити трајна. Верујем да ће једног дана бити и правог лека који ће овој деци омогућити да се болест заустави и да имају што мање бола!
На питање како је Нађа реаговала на награду, Татјана каже:
– Нађа је једно уплашено дете. Дан након терапије, скидамо гел купањем, а она је, због болова, већ у страху… Њен дан протекне у том страху, да само прође купање и превијање, а после ћемо лако. Показала сам јој статуу и објаснила јој да сам ја ова велика тета, а да је она то мало дете поред мене – прича уз осмех Татјана која успева и да „пуном паром“ ради у својој цвећари, коју је отворила пре осамнаест година.
Нађа ускоро, у фебруару, пуни пет година. Иде са личним пратиоцем у вртић, кад год јој то терапије дозволе. Татјану посебно радује што је лепо прихваћена од вршњака, јер и Нађа воли њих, иде на рођендане.
– Веома је радосна због вртића. Она је препаметна, све зна… Вртић јој је потребан и због социјализације, да има детињство као друга деца. Због терапије је често одсутна, али увек када може, иде радо међу вршњаке.
Све што је постигла и што ради за Нађу, Тања, мајка троје деце и бака за сада четворо унучади, не би могла без подршке породице – деце, мајке, свог Бобана, који и сам Нађу доживљава као своје дете. Чим почне да прича о њима, на Тањином лицу се укаже искра поноса.
– Нађа нам је свима приоритет! Много је бриге, секирације, потребно је много стрпљења и неге, али сваки њен осмех, свака затворена рана, учини ме срећном. Тада кажем: „Можемо даље! Боримо се!“. Само да Нађи буде боље.
Татјана Обрадовић је, заиста, мера за вредности које у души сваког човека изазову посебне титраје. Само наизглед неприметне… А опет, спада у ред оних ретких људи које нам Бог подари – да нам буду путоказ.
Весна Тртовић
НАЂУ ЧЕКА ЈОШ ОПЕРАЦИЈА
Природа Нађине болести је веома сложена. Још увек не може да хода, прстићи на шакама срастају, има проблема и са очима… Два пута јој је у Салцбургу урађена дилатација једњака, да би могла да гута. Планирана је операција стопала, како би могла да хода, као и операција прстића који срастају.
– И поред свега тога, она је весело дете. Очекује пуно љубави, али зна да је узврати! – каже Тања.
ПРИМЕР ДРУГИМА
Татјана Обрадовић добитница је Награде Града Чачка, као и Плакете „Вечерњих новости“ за „Најплеменитији подвиг године“. Награду „Милунка Савић“ додељује Министарство за бригу о породици и демографију женама за „изузетан допринос у области бриге о породици, пожртвованост и залагање у очувању породичних вредности“. Награде је уручила министарка Милица Ђурђевић Стаменковски, која је истакла да добитнице „представљају јунакиње за сва времена“. Она је подсетила да је име Милунке Савић и данас „симбол женске одважности и војничке борбе за одбрану и слободу Србије“, али да Милунка Савић „припадала реду изузетних мајки, будући да је посвећено школовала преко тридесеторо деце, махом из сиромашних породица, а поред своје биолошке ћерке, усвојила је још две“.
На свечаности у Председништву Татјана је рекла да Награда „Милунка Савић“ подсећа да нико није сам „на путу различитих животних искушења и борби“.
– Хвала вам што уважавате наше напоре да достојанствено корачамо кроз живот и дајемо примере другима.
