Roditelji su je učili da bude častan, čestit i radan čovek, a imala je i sreću da se bavi poslom koji voli. Oni koji su bili upućeni u rad lokalne samouprave znali su je kao odličnog, možda čak najboljeg pravnika. Nadežda Vuksanović. Nedavno je kao načelnica Gradske uprave za društvene delatnosti otišla u penziju i posvetila se, kako kaže, princezi Lenki, sebi i njenoj večnoj ljubavi – Moravi.
Pored onih najvažnijih ljubavi u životu, prema porodici i poslu, ponosi se i svojim gradom Čačkom, odnosno selom gde je rođena – Zablaćem. Još sanja Moravu, moravske vrbake, stari očev dolap i plodnu zemlju na obali ove reke. Qubav prema zemlji nasledila je od oca Isidora Lazovića, koji se 1953. godine, kao jedan od oficira u Bitolju, vratio u rodno Zablaće i njegovim njivama, iako je mogao da ima mnogo lagodniji život. Za upornost, istrajnost i južnjački temperament naše sagovornice, zaslužna je njena majka Ivka, Makedonka, a kako kaže, u životu ništa ne bi mogla da ostvari bez nesebične podrške muža Slavka, koji je po profesiji bio turizmolog. Bila je to velika ljubav iz studentskih dana, zajedno su pripremali i polagali ispite.
– Bila sam jedan od najboljih kandidata na pravosudnom ispitu osamdeset i neke godine. Ispit se polagao tri dana, i uveče, kasno, oko dest sati sam javno pohvaljena. Moj muž je došao u Beograd, u nameri da me uteši, ako padnem… Bila je to lepa ljubav i puno je lepih sećanja na njega – kaže sa setom Nada Vuksanović, koja će zauvek čuvati sve njihove zajedničke trenutke.
Inače, završila je osnovnu školu u Zablaću, kao jedan od najboljih učenika, a potom Gimnaziju u Čačku i Pravni fakultet u Beogradu. Dok su se njene kolege, studenti, hvalili Desetom ili Petom beogradskom gimnazijom, ona je ponosno govorila da je iz čačanske Gimnazije:
– Ponosim se i beogradskim Pravnim fakultetom, jer ga nisam završila “pouzećem”, što je u današnje vreme hit. Osnivanjem privatnih fakulteta devalviran je sav rad i trud studenata sa državnih fakulteta, a posebno onih koje naš Grad već deset godina stipendira.
Kada bi sebe morala da opiše u nekoliko reči, bile bi to one koje opisuju uspešnu karijeru: znanje, profesionalnost i savršen etički kodeks.
– Za svoj uspešan radni vek zahvalna sam i ocu koji mi je pred kraj njegovog života rekao da dobro upamtim da on nikome nije loše ni pomislio, a kamoli učinio. To mi je bila zvezda vodilja da budem čestit, častan i radan čovek, a ja sam tome učila i moju decu, kćerke, Milenu i Irenu, i obe su završile fakultete. One su, pre svega, dobri ljudi – ponosno priča Nada Vuksanović.
Takođe je zahvalna i starijem kolegi Čedomiru Đorđeviću, koji je bio njen prvi direktor, jer je svoju uspešnu karijeru započela u restoranu “Lovac”, kao pravni referent Ugostiteljskog preduzeća “Morava”, gde smo po njenom izboru, u prijatnom ambijentu, razgovarali za “Čačanski glas”.
– Posao sam čekala pet dana zahvaljujući direktoru Osnovne škole u Zablaću Radulu Markoviću, koji je pozvao Službu za zapošljavanje i rekao da ima dobrog studenta, koji je završio prava. Za posao su me pozvali iz “Autoprevoza”, Medicinskog centra i “Morave”. Učinilo mi se da je “Morava” najprimamljivija zbog pravnih poslova u oblasti invensticija. U to vreme se gradio motel “Livade”, vođen je spor oko “Belvija”, renovirani su kafana “Car Lazar” i restoran “Proleće”. Od ukupnog staža od 39 godina i sedam meseci, u “Moravi” sam radila деценију и по. Godine 1993. prešla sam u Opštinu, gde sam bila na funkciji načelnika Opštinske uprave, prvo načelnik Odeljenja, pa onda Opštinske uprave za opšte i zajedničke poslove, a od 2013. na položaju načelnika Gradske uprave za društvene delatnosti. Svaka uprava treba da bude efikasna i finansijski održiva, i već 1992. je započeto razvijanje elektronskih servisa. To su bili prvi začeci razvoja elektronskih servisa, a poslednjih godina se njihova upotreba intenzivirala na nivou čitave Srbije. Prvi elektronski servisi bili su elektronsko vođenje biračkog spisa i matičnih knjiga. To je dalo vetar u leđa da lokalna administracija u Gradu Čačku bude jedna od najboljih, kako po stručnosti, tako i po broju zaposlenih. Istina je da Gradska uprava nema veliki broj zaposlenih, ali kada smo radili funkcionalnu analizu u lokalnoj samoupravi, utvrdili smo da nemamo adekvatan stručan kadar za mnoge poslove. U Gradskoj upravi za društvene delatnosti, iz koje sam ja otišla u penziju, za vrlo važne poslove kao što su iz oblasti socijalne zaštite, socijalnih usluga, predškolskog vaspitanja, obrazovanja, sporta, mi nismo imali ljude koji će se baviti analizom stanja i predlogom, odnosno izradom nacrta normativnih akata za te poslove. Srce lokalne samouprave, odnosno njena nadležnost je da omogući i unapredi lokalni ekonomski razvoj, komunalne, socijalne i druge usluge u oblasti kulture, obrazovanja, zaštitu životne sredine, kao i urbanističko planiranje i izgradnju – naglašava Nada Vuksanović.
Tokom radnog veka više puta je imala priliku da se susretne i sa simulacijom zakona, što prema njenom mišljenju nije dobro:
– Donose se zakoni koji u praksi ne mogu da se ikonporiraju, jer, ili nedostaju materijalna sredstva, ili kadrovski kapaciteti, pa se njihova primena odlaže. Ako stručni ljudi imaju problem da tu normu primene, koliko će problema imati tek građani da ostvare svoje pravo na osnovu takvog propisa. Čovek ne sme stalno da drži kaput, ili da ljubi papuču vladaru, zbog struke mora nekada da progovori, da kaže stručno mišljenje. Ja sam uvek bila na strani struke, to mnogima nije odgovaralo, ali znam da su me uvek poštovali.
U šetnji do brane na Moravi, jedne od njenih velikih ljubavi, gde je raspoložena pozirala za naš list, otkriva nam da je prvih nekoliko dana u penziji imala snove da je nešto važno zaboravila da uradi… Ali, reka i četrnaestomesečna unuka, princeza Lenka, kojoj je posvetila treći deo života, počeli su da boje njene penzionerske dane. Iako ne ume da slika, često poželi da uzme četkicu i boju i da oslika njenu Moravu. Sada ima i više vremena za čitanje i slušanje dobre muzike svih žanrova. Trenutno joj je omiljena pesma “Divlja ruža”. Na pitanje “zašto”, samo se setno osmehnula i vratila u neki svoj trenutak…
N. R.
“SLUČAJ ČESMAN” PRESUDAN ZA IZBOR PROFESIJE
– Pravnik sam u duši, pa još uvek čitam pravne propise, kao da će mi to biti potrebno. Oduvek sam mnogo čitala. Svi su mislili da ću studirati književnost, ili da ću se baviti pisanjem. Ali, zahvaljujući jednom advokatu pročitala sam knjigu “Slučaj Česman”. Uprava ta knjiga i borba čoveka duga12 godina, pred vratima plinske komore, motivisali su me da studiram pravo.
