У ДОМУ КУЛТУРЕ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА “ИГРОКАЗИ БЕЛИНОМ”, ЧАЧАНКЕ СВЕТЛАНЕ ДУЊИЋ
Нова књига наше суграђанке Светлане Дуњић “Игрокази белином”, коју је објавила Издавачка кућа “Словенско слово”, сажето обрађује одређене теме из живота, мисли, расположења, животна искуства.
– Ауторка ствара ове кратке приче, непрестано ослушкујући вибрације око себе и у себи, преливање боја и емоција. Својим корацима мери откуцаје града, примећује ситнице које другима не значе ништа, а у ствари су живот у изворном и исконском облику. Ово је ниска вињета, драгоцене тренутке Светлана слаже у сате, сате у дане, дане у године. Занимљиво је ауторкино позвање, глас ниоткуда који јој је пришапнуо да понешто људски битно и важно, испуњено емоцијама, треба отргнути од свакодневице, пренети на папир, и од тога створити вечност. Зато су љубав, сажаљење, дивљење, вера, душа, нада, главни “ликови” ове збирке новелета. Отуда и њен наслов “Игрокази белином”, јер нам ауторка открива да они који су спознали бол губитка, имају више сазнања од осталих, некако природно су открили Бога у себи, као “Девојчица која пушта балоне”, и пригрлили оно духовно и најтананије – увела је у вече препуно емоција Милкица Милетић, уредница Књижевног програма Дома културе.
У великој сали Дома културе, прошле среде, 6. априла, промовисана је друга књига Чачанке Светлане Дуњић “Игрокази белином”, инспирисане љубављу људи до којих су долепршале речи њеног првенца, романа “Пут у повратак”. Према речима ауторке, та узајамна, прелепа емоција је била повод да то што ради има сврху:
– А сви знамо да сврха нашег постојања, без заједничарења, нема апсолутно никаквог смисла. То је разлог зашто је настала књига “Игрокази белином”, која представља све оне сусрете који су се догодили у мом животу, а који су обухватили све људе, сва сустизања у љубави, све мостове и просторе, који су неопходни због разумевања других људи. Друга књига обухвата кратке приче, односно, како је то графички дизајнер рекао, “Зен православље”. На самом почетку и на крају књиге налазе се две песме, тако да је потпуно тематски другачија. А с обзиром на то да је иза нас остављен период који је обухваћен страхом, ова књига је испуњена љубављу, због тога што, како владика Николај каже, љубав изгони сваки страх. У овој књизи се пројавила љубав, и због тога “Игрокази белином”, и због тога та белина, која је синоним светлости, за испуњење свих наших простора у унутрашњости нашег бића.
У службу тих сусрета и догађаја Светлана Дуњић је, како је рекла, ставила комплетне распоне свога бића, како би разумела другог човека. Јер, само разумевањем и упознавањем других, стичемо властиту слободу, нагласила је ауторка:
– Да бисте истински разумели другог човека, ви једино можете да га разумете уколико ту другачијост ставите испод своје коже, у смислу да мислите мислима другог, да осећате осећањима другог и да страдате страдањима другог. Када разумете другог човека, ви тек тада упознајете себе и престајете да осуђујете друге људе. Али, не у оном моралном смислу, како је нама речено, него заиста да то истински осећате из свог бића и тек тада можемо рећи да и ми постајемо слободни. Желим да ова књига буде посвећена свима који су некога изгубили, јер смо сви у претходне две, три године изгубили некога кога смо знали. Због тога је “Игроказ белином”, да сви испунимо своје унутрашње просторе белином и светлошћу Тврца.
Друга књига Светлане Дуњић наставак је рада на “умножавању дарова”, на шта ју је додатно подстакла реакција на “Пут у повратак” родитеља који су изгубили ћерку, са истим именом и презименом, као и сама ауторка.
– Колико је заправо динамика Божијег даривања за нас необјашњива, говори управо та књига и да ово што радим има апсолутно смисла. Ја сам по позиву дипломирани инжењер саобраћаја и ово се пројавило у мом животу онога момента када се један пут затворио. Просто ми је Творац истиснуо нешто сасвим друго. Ако знамо да се сви рађамо и долазимо на овај свет са даровима који нису откривени, сматрам да је минимум наше одговорности да их откријемо и да уложимо труд како бисмо приложили те дарове. Јер, то је смисао сваког посла и у свакој професији, уколико не умножимо дарове који су нам дати, мислим да је промашена професија – рекла је Светлана Дуњић.
Чачанска публика је имала прилику да чује и Јању Тодоровић, уредницу издања, као и Александра Смрекића, који је својим музицирањем на хармоници употпунио догађај и студенткињу Софију Димитријевић, која је говорила неке од прича из “Игроказа белином”: “Вече на концерту”, “Жена у плавом”, “Човек који је украо белу ружу”, “Девојчица која пушта беле балоне” и друге.
– Светлана Дуњић је млада жена која свесно не жели да буде заведена спољашњим манифестацијама материјалног света. Нарочито место у садржини цртица, заузима опроштај. Знати опростити учи се годинама, носимо то из родитељске куће, као део васпитања, тек касније кроз живот то осећање препознајемо кроз покушаје да се приближимо ономе који нас је по свом лику створио. Разумети људе, чути музику оркестра различитости, прихватити свакога са свим врлинама и манама, бити стрпљив и ићи пут светлости , на своју и добробит свих, циљ је и разлог довољан сам по себи. Сама чињеница да је ауторка усвојила мудре речи Светих Отаца, којима као мотом почиње свака новелета, касније разрађена кроз садржину приче, по себи је посебна и ставља их у ред поучних и гранично филозофских промишљања – закључила је Милкица Милетић, нагласивши да се овако постављене кратке приче могу читати одвојено и периодично. Зато је, како каже, њихов утицај на читаоца блесак идеје о којој даље размишља:
– Бележећи своја размишљања, Светлана Дуњић свесно мења себе на путу ка доброти, љубави и Богу. Зато ову књигу прихватите чистог срца и отвореног ума, и у вама ће сигурно уточиште наћи нека од порука племенитости, које казује ауторка, нудећи их свету и људима.
Н. Р.
